Elena
Ferante, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, Booka, 2018.
Prevod
s italijanskog: Jelena Brborić
Piše:
Aleksandra Gojković
Verovala sam da
treba sve da znam, o svemu da se staram. Šta je mene bilo briga za politiku, za
borbu. Želela sam da se ne obrukam pred muškarcima, da pokažem da sam na
visini. Na visini čega? Njihovog načina razmišljanja, sasvim iracionalnog.
Toliko bejah zapela da usvojim popularne stavove, uzaludan trud. Bila sam
uslovljena obrazovanjem koje mi je oblikovalo misli, način izražavanja. Kakve
sam tajne paktove sklopila sama sa sobom kako bih se istakla?
Ista ona magija gustog i suptilnog
pripovedanja o ključnim životnim temama koja je u prva dva toma “Napuljskih
priča” Elene Ferante navodila čitaoce širom planete da sa iščekivanjem i
nemirom okreću svaku narednu stranicu romana, savršeno funkcioniše i u trećem
delu ovog četvoroknjižja, “Priči o onima koji odlaze i onima koji ostaju”.
Suočen na svakoj stranici sa novim dokazima
u prilog ranjivosti unutrašnjeg mehanizma koji nam omogućava da koračamo kroz
svet, a ostavljen bez zaklona cinizma, tako dragog ovom vremenu ali ne i Eleni
Ferante, čitalac više oseća nego što misli (mada razmišljanje nakon čitanja i
te kako sledi!), a to je verovatno i osnovna tajna velikog uspeha ove književne
sage. “Napuljske priče” se “gutaju”, onako kako se to radilo u detinjstvu sa
uzbudljivim knjigama.
Dok prvi deo zamašnog romana vremenski
obuhvata detinjstvo Elene i Lile, dveju napuljskih devojčica koje odrastaju u
siromaštvu u godinama nakon Drugog svetskog rata, a drugi govori o njihovoj najranijoj
mladosti i ključnim izborima koji će im trasirati život (Elena nastavlja
školovanje na univerzitetu, Lila se udaje, ispostaviće se, veoma loše), treća
knjiga posvećena je ulasku u doba zrelosti.
Elena je na pragu braka sa mladićem iz
ugledne porodice, objavila je knjigu koja je postigla uspeh, a Lila je ponovo
zaglavljena u borbi za golo preživljavanje.
Iako i dalje sledi nit pripovedanja o jednom
turbulentnom prijateljstvu, na stalnoj klackalici između bliskosti i distance, “Priča
o onima koji odlaze i onima koji ostaju” otvara i brojna druga pitanja koja se
tiču šireg društvenog konteksta: talasa studentskih
protesta s kraja šezdesetih godina 20. veka, bunta protiv postojećeg obrazovnog sistema, političkog stanja,
društvenog licemerja i socijalnih nejednakosti, previranja tokom sedamdesetih.
U atmosferi sveopšte uzavrelosti Elena
preispituje i sopstvenu životnu poziciju. Da li njen novi društveni položaj može
da neutrališe sve životne neugodnosti i uskraćenosti na koje je pristala (veza
bez strasti i prave nežnosti, nedostatak suštinskog razumevanja, a time i prave
podrške među supružnicima) ili je cena prevelika i neodrživa? A možda čak i
izlišna ako se već ceo svet menja?
Treća knjiga se završava Eleninom odlukom da
sebe pretpostavi drugima. Šta će joj ta odluka doneti i kako će se odraziti na
živote onih oko nje razlog je za grozničavo iščekivanje finalnog dela romana. A
koliko se knjiga danas iščekuje na takav način, uprkos sveopštoj
hiperprodukciji?
