Na lepšoj strani života

                 Piše Aleksandra Gojković

Život je uvek u pravu, priredila Ljubica Arsić, Laguna


   U antologijski izbor priča o životnoj radosti, koji je sačinila Ljubica Arsić, ušle su priče koje, pored pomenutog kriterijuma, ispunjavaju još jedan bitan uslov: nisu priče o sreći na prvu loptu. Više se radi o energiji nego o poruci: ovo su priče koje govore da ima svrhe i u situacijama raznorazne uskraćenosti i da je lepotu moguće dosegnuti na mnogo različitih načina.
    Među koricama su priče sve samih svetskih klasika: Isaka Babelja, Kolet, Bohumila Hrabala, Džona Apdajka, Čarlsa Bukovskog, Marka Tvena, Margerit Jursenar, Virdžinije Vulf, Gabrijela Garsije Markesa...
    Jedino prva priča pripada srpskom autoru T.H. Raiču (iliti Miji Raičeviću) koji je pišući o sreći ispisao stranice o ciganskoj veštini da se živi za trenutak.
    Ova knjiga nužno vraća na misao o polupunoj i polupraznoj čaši i o ulozi našeg duha koji određuje koja će procena prevagnuti u ličnoj jednačini.

Kritičari, čuvajte se!

                       Piše Aleksandra Gojković

     "Kato Vold  je pročitao pesme i dopalo mu se. Nije verovao da Nina još ima nečega u sebi. Zajedno su izabrali osamdeset pesama koje bi trebalo da otvore decenijama zatvorena vrata, i povrate Ninino samopouzdanje. Njeni čitaoci će saznati ne samo da je još živa već i da piše, i to bolje nego ikada ranije. Tako je makar mislio Kato. Tvrdio je čak i da će se klub liričara upecati, što svakako nije bilo tačno, ali ipak, njegovo oduševljenje Bosforom bilo je veliko, zasad."

"Miz Lili" ili priča o izgubljenosti u prevodu

Knjiga Jelene Rosić "Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila" (Arhipelag), ovogodišnje dobitnice nagrade "Stevan Sremac", uistinu se može nazvati pravom književnošću, ako se pod tim podrazumeva tekst koji može ozbiljno da razdrma i baci na razmišljanje. Introspekcija je, tokom i posle čitanja ove knjige, zapravo, nužna.

Šta nam znači jezik kojim govorimo? U kojoj meri nas određuje? Da li sam ja podjednako ja, ako govorim na engleskom, kineskom ili japanskom? Da li sagovornici sa govornog područja na kome nismo odrastali dovoljno razumeju ono što im govorimo čak i ako je to sintaksički savršeno?

Jelena Rosić koja i sama od 1998. godine živi u inostranstvu (Viskonsin, SAD) piše o "našim" ljudima koji su se iz raznih razloga, a svi se mogu svesti u jedan - potraga za mirnom lukom i boljim životom - obreli preko okeana. Njihovi životi su, manje ili više "izubljeni u prevodu" jer su osuđeni na osećaj nepripadanja.

 Životna drama vezana je i za "dramu" maternjeg jezika koji se preseljenjem nužno transformiše u amalgam jezika sećanja i jezika kojim se govori u novoj sredini. Može se, naravno, reći: "Dobro, pa? To je podrazumevajuća nužnost! Ne može i jare i pare".

Ova knjiga je namenjena onima koji nisu skloni takvom komentaru. U stvari, onima koji nisu odustali od potrebe da tragaju za smislom ma koliko sve išlo u pravcu obezvređivanja bilo kakvog napora i prihvatanja ponašanja po sistemu "prepustimo se struji". Onima koji sebi još uvek dozvoljavaju luksuz da primećuju i misle dalje od sutrašnjeg dana.

O "Zimskom dnevniku", opširnije

                                        
                                                                    Piše: Aleksandra Gojković

Osterov "Zimski dnevnik" nikako ne bi trebalo čitati pred spavanje, jer mozak nastavlja i nastavlja da radi...
Knjiga je pisana u drugom licu jednine (pisac, koji u vreme nastanka knjige ima 63 godine, obraća se samom sebi, nekadašnjem i sadašnjem), a svi prelomni životni događaji (takvi su predmet ove knjige) ispripovedani su iz ugla tela koje je dobijalo ožiljke, trpelo posledice školskih tuča, suočavalo se sa napadima panike i nesanice, uživalo u razmenama nežnosti i patilo zbog sveopšte prolaznosti...

Ispričana iz ugla prostih činjenica Osterova autobiografija bi mogla da glasi otprilike ovako: rođen u nesrećnom braku koji se raspao, njegova baba po ocu ubila je njegovog dedu mnogo pre njegovog rođenja, završio je studije, živeo jedno vreme u Parizu, pokušavao da živi od pisanja i suočavao se sa nedostatkom novca, a kad je odustao od poezije i napisao prvi roman sve se preokrenulo i novac i slava počeli su da dolaze. U prvom braku dobio je sina, u drugom, srećnom, sa ženom koja je spisateljica, ima ćerku... Svi ovi podaci, naravno, nisu razlog zbog kojih se ova knjiga čita, jer pisac ih je već pominjao tu i tamo, u knjigama i brojnim intervjuima, govoreći o načinu na koji stvara svoj književni svet, mešajući proživljeno i izmaštano.

"Zimski dnevnik" je mnogo manje priča o starenju i strahu o smrti, a mnogo više o neodustajanju od sebe i o tome da ne postoji izbor između posla koji volite i posla koji ne volite ili između veze u kojoj postoje ljubav i prepoznavanje  i one u kojoj toga nema, već da se pri pravljenju takvih izbora pravi jedan mnogo veći izbor: između života u kome se može osećati bar neki smisao i svrha (jer činite ono što, na suštinski način, ima veze sa vama) i između života u kome sebi to unapred uskraćujete. 

"Spasli su te plesači. One večeri, decembra 1978, oni su te vratili u život, oni su ti omogućili da iskusiš taj otrežnjujući, epifanijski trenutak jasnoće koji te je gurnuo kroz pukotinu u vasioni, i pružili ti priliku da počneš iznova. Tela u pokretu, tela u prostoru, tela koja skaču i izvijaju se kroz prazan, nesputavajući vazduh, osam plesača u sportskoj sali jedne srednje škole na Menhetnu, četiri muškarca i četiri žene, svi mladi, njih osmoro u ranim dvadesetim, sediš na tribini zajedno sa još petnaestak koreografkinjinih poznanika, došao si da gledaš probu njenog novog komada".

Ovde preskačem deo u kome Oster opisuje da su plesači igrali uz tišinu umesto uz muziku, zapravo uz muziku i ritam koji su čuli u svojim glavama, i preskačem deo u kome opisuje kako su reči koreografkinje, koja je želelela da objasni njihovu igru, bile potpuno beskorisne i iritantne i prelazim na glavno:

"I tako su se u narednih sat vremena smenjivali plesači s koreografkinjom, tela u pokretu sa rečima, lepota i besmislena buka, radost i dosada, i u nekom trenutku u tebi je nešto počelo da se otvara, shvatio si kako propadaš kroz procep između sveta i reči, u provaliju koja deli ljudski život od sposobnosti da se izrazi istina o ljudskom životu, i zbog razloga koji te još uvek zbunjuju, taj tvoj pad kroz prazan, slobodan vazduh ispuno te je osećanjem sreće i slobode, i kad se predstava završila, ti više nisi bio blokiran, nisi bio opterećen sumnjama koje su te pritiskale tokom prethodne godine. Vratio si se u svoju kuću u Dačis Kauntiju, u radnu sobu u prizemlju u kojoj si spavao od kad ti se brak okončao, i narednog dana počeo si da pišeš, tri nedelje radio si na tekstu koji nije pripadao nijednom određenom žanru, nije bio ni pesma ni prozna pripovest, pokušao si da opišeš ono što si osetio dok si gledao igrače kako plešu i koreografkinju kako objašnjava, u toj školskoj sali na Menhetnu, ispisao si mnogo strana na početku, a onda se sve svelo na osam strana, prvi rad tvoje druge inkarnacije kao pisca, most koji vodi do svega što si napisao posle, u godinama koje su usledile..."

Oster je pisac optimizma jer veruje da su preokreti mogući. A ima li danas ičega potrebnijeg od te vere?

Norveška priča o usamljenosti i prijateljstvu ili o "Fvonku"

Kad sam počela da čitam novi roman Erlenda Lua (Geopoetika, 2012), zapitala sam se da li možda ipak nije trebalo naručiti neku drugu knjigu od prijateljice za rođendan. Jeste "Fvonk" dobio dobre kritike i jesu ga preporučili neki do čijeg mišljenja držim ali činio se nekako previše sterilnim, stilski uglačan ali sa manjkom onih momenata koji bude emocije...
A onda je nastupila tačka preokreta: otprilike na onom mestu kad glavni junak romana, sredovečni čovek sa nizom dilema i opsesija (užasnom mukom zbog usamljenosti i sramotom zbog činjenice da nije sprečio mahinacije u sportskom društvu na čijem je čelu bio) počinje da vodi dijaloge sa svojim novim stanarom - ni manje ni više nego aktuelnim premijerom Norveške Jensom Stoltenbergom, koga mori velika iscrpljenost u mesecima posle stravičnog masakra na ostrvu Utoja.
Ovde Erlend Lu pušta mašti na volju i osamljeni čovek i još osamljeniji premijer počinju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, uključujući neke prilično bizarne fantazije vezane za sopstevno telo, a čitalac sebi šapće u bradu, ma je li to moguće, i sa radoznalošću okreće naredni list...
O fantazijama neću, to pročitajte sami, neću ni o pitanjima slobode, ljudskim pravima i granicama demokratije, i to pročitajte sami, a citiraću onaj deo kad Fvonk (to je ime glavnog junaka) objašnjava premijeru zašto treba čitati i koje je knjige mudro birati:

Trebalo bi češće da slušaš muziku. I da čitaš. Čitaš li?
Čitam poslovne papire. Nekoliko kilograma dnevno.
Izgleda da to ništa ne rešava.
Ne, ali to mi je posao.
I upravo te on uništava. Moraš čitati fikciju. I ne mislim na krimiće, iako i oni imaju svoju vrednost. U situaciji u kojoj si ti moraš čitati dela koja su napisali ljudi s velikim unutarnjim problemima, većina pisaca je takva, naročito oni koji ne zarađuju od toga što pišu, a ipak i dalje pišu, moraš čitati napaćene, Jens, one koji pišu zato što imaju veliki unutarnji nemir, baš kao i ti.

Sajamski favoriti

Beogradski sajam knjiga 2012.

S obzirom na krizu koja je sve dublja i dublja, prosto je fascinatno koliko se zanimljivih novih knjiga pojavilo između dva Beogradska sajmu. Budući da nisam pogodila ni Školski ni Porodični dan, gužve nije bilo, a bilo je dovoljno vazduha. Idealna situacija da se čovek posveti traganju za željenim knjigama.

Pod šifrom "obavezno" (ako se ima para) za mene su bile Sabrane priče 1-2 Hulija Kortasara (Službeni glasnik), Zimski dnevnik Pola Ostera (Geopoetika), Fani i Aleksander Ingmara Bergmana (Geopoetika) i, ako ih do sada niste kupili, pesme Milene Marković, bilo koja od njenih knjiga (Lom).
 Neću da obrazlažem zašto je potrebno čitati prozu južnoameričkog književnog maga Hulia Kortasara, reći ću samo da on piše tako zanosno da vas uvek iznova podseti zašto pisanje i čitanje predstavljaju potrebu poput hrane i vode.

Zimski dnevnik je autobiografska knjiga Pola Ostera koja omogućava da čovek ukapira šta je sve ovaj veliki američki pisac "krao iz života" pišući svoje romane. Za one koji su kao ja gutali Bruklinsku reviju ludosti i Sanset park, ovo je štivo koje se podrazumeva. Nedavno je na RTS-u bio jako inspirativan intervju Nede Valčić Lazović sa ovi piscem, koji takođe treba obavezno potražiti na internetu (ne znam da li je dostupan).
 Knjiga Nedinih intervjua sa velikim domaćim i svetskim piscima Sve što (ne)kažem pogrešno je (Službeni glasnik), takođe je jedan od naslova koji će razveseliti čitaoce željne da zarone u intimni svet svojih omiljenih pisaca.

Ko je pročitao Bergmanovu trilogiju koju je prethodno objavila Geopoetika (Najbolje namere, Rođeni u nedelju, U četri oka)  verovatno se automatski svrstao u one koji će se odlučiti i za roman Fani i Aleksander, jer su ukapirali da je veliki reditelj bio moćan i kao pisac. Bergman je smatrao da film nastao po ovom romanu predstavlja vrhunac njegovog filmskog opusa dugog gotovo sedam decenija. U središtu priče je porodica i svi konflikti koji proizilaze iz života u njoj.
Budući da sam film gledala odavno, pa se više sećam utiska nego same radnje, knjigu ću čitati sa dodatnim zadovoljstvom.

Knjiga Jasminke Petrović Porodica (Kreativni centar) potpuno je van konteksta svega do sada pomenutog, ali je zanimljiva na način da inteligentno relaksira i podstiče na samoanalizu. To je ona dama koja je objavila "Seks za početnike", priručnik namenjen adolescentima, a koji su često kupovali i odrasli, poklanjajući ga iz štosa za rođendane. Knjigu krase ilustracije Boba Živkovića koje su vrednost same za sebe.

Crnjanski na Jutjubu

Miloš Crnjanski

                                                        Piše: Aleksandra Gojković



Neki ljudi koji imaju pristup arhivi Radio Beograda rešili su da pre par godina učine jednu plemenitu stvar i postave fragmente iz intervjua koji je Crnjanski (1893-1977) dao po povratku iz Londona u Beograd, 1966. godine. Pisac u njemu na neki način sumira svoje književno i životno iskustvo i iznosi stav da književna dela, uprkos drugačijim uverenjima, ne mogu da govore sama za sebe i da "nema izlaska iz svog stoleća", jer "uvek postoji odgovor prošlosti i odgovor sadašnjosti". Crnjanski odbacuje stav nekih kritičara da je poezija Branka Radičevića imala veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo i objašnjava da ga za velikog romantičarskog pesnika pre svega vezuju neki porodični detalji i, hajde da malo slobodnije interpretiram, shvatanje da se ne može pisati bez zanosa. Sve je zanimljivo u ovom intervjuu, bukvalno svaka rečenica, jer u izražavanju Crnjanskog nema praznog hoda (što i nije nikakvo čudo budući da je u pitanju čovek koji se dopisivao na pet jezika i oprobao u mnogim žanrovima, uključujući i novinarske reportaže), a primeri koje navode zanimljivi su za razmišljanje i današnjim ljubiteljima književnosti.

U drugom klipu,Crnjanski sa velikom toplinom opisuje Šantića za koga kaže da je "izgledao kao osiromašeni beg koji nije prodao očevu kuću" i seća se da su Dučić i Šantić bili zaljubljeni u istu devojku, pa se Šantić povukao na Dučićevu molbu.

Posebnu vrednost imaju klipovi na kojima sam Crnjanski recituje svoju poeziju. Za one koji žele savršenu dikciju postoji i interpretacija glumca Petra Banićevića, ali je pravi dragulj slušati samog pesnika. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog osluškivanja gde je on sam smatrao da treba napraviti pauze i šta mu je bilo posebno važno da naglasi. Posle kratkog vremena ionako prestajete da čujete nepravilno izgovoreno "r" i čujete samo genijalnog umetnika.