Elena Ferante: Zavodljiva priča o odrastanju i sazrevanju

Elena Ferante, “Moja genijalna prijateljica“ i “Priča o novom prezimenu“, Booka, 2017.

Prevod sa italijanskog: Mirjana Ognjanović i Jelena Brborić

Piše: Aleksandra Gojković

     Oveštala je fraza da se u dobrim knjigama spajaju zanimljiva radnja i misaona dubina, ali se ova kombinacija u praksi ne sreće tako često iz prostog razloga što je nije lako ostvariti. 

       Romani iz “napolitanske tetralogije” Elene Ferante, od kojih su na srpski do sada prevedena dva: Moja genijalna prijateljica i Priča o novom prezimenu, uspevaju da pripovedanjem o odrastanju i sazrevanju u predgrađu Napulja, koje se proteže od sredine prošlog veka naovamo, potpuno zaokupe pažnju čitalaca. Hronika jednog prijateljstva i vremena u kome je ono nastalo, trajalo i prekinulo se, ispričana je razoružavajućom iskrenošću koja čitaocima nudi tako mnogo mogućnosti za identifikaciju.

     Glavne junakinje romana povezuje siromaštvo njihovih porodica koje gotovo da poništava izglede za svetlu budućnost. Naratorka Elena je ćerka opštinskog portira, sklona razmišljanju i oklevanju, a njena najbolja prijateljica, genijalna Lila, dete obućara koje uz brojne talente poseduje i prgavu narav, sklonost inaćenju i osvetoljubivost. Ta razlika u njihovim prirodama, koja čini da Lila bude kolovođa, a Elena ona koja sledi, biće razlog brojnih nesporazuma i uzrok Eleninog stalnog bolnog osećaja zakinutosti. Odnos koji varira između rivalstva i prijateljske ljubavi, istovremeno je i podsticaj za obe devojčice da se ostvare kao ličnosti i pobegnu od tužne sudbine svojih majki.

   Elena i Lila se bore na različite načine: prva nastavlja školovanje, a druga se, posle nevoljnog prekida obrazovanja, okreće bogatoj udaji.  Čitalac u drugoj knjizi biva uvučen u priču o bračnom životu punom nasilja, u kome muškarac može da udari ženu bez ozbiljne osude okoline, uz prećutno razumevanje da se “loš” karakter leči batinama. A ponekad nije potreban ni takav izgovor: jer batine su u siromašnoj i patrijarhalnoj sredini posleratnog Napulja univerzalan lek za sve, ponajviše za sveopšte nezadovoljstvo životom.

     Velika tema ove knjige je i ulazak siromašne obrazovane devojke u svet onih koji su privilegovani poreklom. Priča se prekida baš na onom mestu kad za Elenu sledi život bez zaklona obrazovnih institucija...

   Booka je najavila da će treći deo napolitanske tetralogije, Oni koji odlaze i oni koji ostaju, biti objavljen u srpskom prevodu u januaru 2018, a poslednji - Priča o izgubljenom detetu, u oktobru iste godine. 

     Nagađalo se godinama unazad ko je pravi autor ovog romana i prethodnih knjiga sa potpisom Elene Ferante. Jesenas je misteriju (da li definitivno?) razrešio novinar Klaudio Gati, koji je prateći tokove novca utvrdio da se iza pseudonima krije italijanska prevoditeljka Anita Raja. Postoje čak i pretpostavke da je knjigu pisala u četiri ruke sa suprugom, piscem Domenikom Starnoneom. Iako je posle ove objave bilo onih koji su tvrdili da u ritmu pripovedanja primećuju tragove četiri ruke, ja ih nisam primetila. Obe knjige u prevodu na srpski deluju savršeno kompaktno. Bez tog osećaja kompaktnosti, uostalom, teško da bi moglo biti i velike sugestivnosti kojom ova proza zrači.

       Velika popularnost romana Elene Ferante dešava se u vreme kada brojne čitaoce osvaja i šestotomna autobiografska knjiga “Moja borba” Norvežanina Karla Uvea Knausgora. Činjenica da su planetarnu pažnju uspele da osvoje knjige vrhunske proze čiji autori pripovedajući o intimnom pišu o suštinskom a ne o banalnom, bar na trenutak ohrabruje pred sveopštom najezdom literature za samozaborav.

Murakami o trčanju maratona ili Šta sve dobijaš kad se nečemu zbilja posvetiš

Haruki Murakami, “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, Geopoetika, 2016.

Prevod sa japanskog Divna Glumac

Piše: Aleksandra Gojković

   Od kako sam pročitala Murakamijevu knjigu autobiografskih zapisa “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, u kojoj ovaj pisac pred čitaoca iznosi svoje impresije o životu maratonca-rekreativca, a zapravo o značaju discipline, odgovornosti prema sebi i svojim darovitostima, ali i o starenju i krhkosti tela i duha, koje s vremenom nužno dođu, preporučujem je prijateljima kao literaturu za leto, jesen, zimu ili proleće, po želji.

   Ne znam koliko će ova knjiga biti zanimljiva onima koji bi da skinu velove sa tajanstvene prirode Harukija Murakamija. Mislim u stvari da neće.

   Japanski pisac na jednom mestu beleži ono što čitalac već sluti o njemu na osnovu naratora-usamljenika iz čijeg ugla u svojim romanima bira da govori (posebno se taj osećaj specifično murakamijevske teskobnosti stiče u "Norveškoj šumi" i "Bezbojnom Cukuru Tazakiju i njegovim godinama hodočašća"):

"Kada mi neko uputi neopravdanu kritiku (ili bar ja mislim da je neopravdana), ili kada me ne razume neko za koga sam se nadao da će me razumeti, ja trčim nešto dalje nego inače. Do te mere da sebe fizički iscrpim. I tako iznova shvatim da sam slabo ljudsko biće sa ograničenim moćima. Shvatim to fizički, na onom najnižem nivou. Time što trčim dalje nego inače, telo mi ipak ojača, makar i neznatno. Ako sam neraspoložen, dovoljno je samo da to primenim na sebi. Ako sam nečim osujećen, dovoljno je samo da utoliko poboljšam sebe. Tako sam uvek živeo. Ono što može da se proguta bez reči progutam tako kako jeste, a onda ga (preoblikovanog koliko god je moguće) oslobodim u prostranstvo romana kao jedan deo priče“.

   Ipak u tome nema nikakvog otkrovenja, jer čitalac je, kao što rekoh, to slutio. Murakami ostaje krajnje suzdržan kad su u pitanju porodični detalji, zato je uostalom, da bi izbegao da duboko zaroni "sebi pod kožu", i rešio da ovu knjigu piše kao fragmente o spoznajama jednog trkača na duge pruge, a ne kao ispovest koja teče od detinjstva, preko odrastanja do zrelosti.

   Zanimljivo je nešto drugo, ono što Murakamijevim junacima često izmiče, a pisac navodi kao saznanje do koga je došao tokom svog iskustva preduzetnika-ugostitelja u koje se upustio nakon završetka fakulteta i ženidbe:

“Sada shvatam da je u životu, ako izuzmemo doba kada je čovek stvarno mlad, neophodno napraviti listu prioriteta. Napraviti redosled po kojem ćete i kako rasporediti vreme i energiju. Ako do nekog životnog doba u sebi ne razradite do tančina takav sistem, nedostajaće vam fokus u životu i postaćete čovek bez cilja.“

   U jednom trenutku pisac je shvatio da mu pisanje posle zatvaranja kafea, u ranim jutarnjim satima, ne može doneti nikakvo istinsko zadovoljstvo zbog napisanog, uprkos početnim uspesima, jer tako iscrpljen i premorene glave nikada neće ponuditi svoj maksimum.

Murakami, na drugačiji, sebi svojstven način, obrazlaže ono što je i zaljubljeni Flober preporučio Lujzi Kole u pismu iz 1846. godine: od velikih napora u sabijenim rokovima važnija je dnevna rutina.

   Savetujući Lujzi da se mane preteranog rada koji vodi iznurenosti, Flober piše:

„Ne mogu da hrane bogate večere i velike orgije, nego dosledan i postojan način ishrane. Radi svakoga dana, sa strpljenjem, podjednak broj časova. Navikni se da vodiš vredan i miran život; odmah ćeš osetiti u njemu velike čari, i on će ti dati snage. I ja sam imao ludu naviku da cele noći provodim budan; to čoveka vodi samo zamaranju.“

   Na jednom mestu, tonom u kome nema ničega propovedničkog (što bi zaličilo na self-help literaturu), već pisac prenosi lično iskustvo koje nekome može, ali uopšte ne mora biti od koristi, Murakami opisuje kako se posle jedne posebno naporne trke na duge staze osećao dobro, u njemu su nestali strahovi i blokade za koje nije ni znao da postoje.

„Posle skoro pola dana konačno sedim na zemlji, peškirom brišem znoj, halapljivo gutam vodu, razvezujem pertle na patikama i dok okolina polako tone u sumrak, pažljivo istežem nožne članke. I kao da sam se tek sada osvestio, u grudima mi se javilo osećanje, možda ne baš ponosa, ali svakako osećanje svojevrsnog uspeha. Bila je to i lična sreća, ali istovremeno i olakšanje što je u meni još bilo snage da prihvatim rizik i savladam ga. Možda je jači od sreće bio upravo taj osećaj olakšanja. Mogao sam da osetim kako se u mom telu postepeno razvezuje nešto poput čvrsto uvezanog čvora. A nisam ni primetio da u meni uopšte postoji tako nešto.“

   U RTS-ovoj emisiji „Autoportret“ pisac Vladimir Pištalo je nedavno rekao kako započeto treba dovršavati jer se čovek posle obavljenog posla promeni, drugačije sagleda sebe.

   U svetu u kome se neprekidno juri i u kome svakoga dana postoji mnogo kratkih rokova, zgodno je zapitati se šta nam je zaista prioritet, i šta istinski želimo da započnemo i završimo. Jer završeno nas menja kao što nas i nezavršeno drži u stalnom stanju iščekivanja i čežnje - za vremenom kada ćemo nešto moći, za prilikom koja će biti prava. 

   Murakamijeva knjiga podstiče na razmišljanje a zaključci o tome šta je dobro i korisno ne moraju biti bliski piščevim. Dovoljno je već što čitalac sebi postavi neka bitna pitanja.

  

Na lepšoj strani života

                 Piše Aleksandra Gojković

Život je uvek u pravu, priredila Ljubica Arsić, Laguna


   U antologijski izbor priča o životnoj radosti, koji je sačinila Ljubica Arsić, ušle su priče koje, pored pomenutog kriterijuma, ispunjavaju još jedan bitan uslov: nisu priče o sreći na prvu loptu. Više se radi o energiji nego o poruci: ovo su priče koje govore da ima svrhe i u situacijama raznorazne uskraćenosti i da je lepotu moguće dosegnuti na mnogo različitih načina.
    Među koricama su priče sve samih svetskih klasika: Isaka Babelja, Kolet, Bohumila Hrabala, Džona Apdajka, Čarlsa Bukovskog, Marka Tvena, Margerit Jursenar, Virdžinije Vulf, Gabrijela Garsije Markesa...
    Jedino prva priča pripada srpskom autoru T.H. Raiču (iliti Miji Raičeviću) koji je pišući o sreći ispisao stranice o ciganskoj veštini da se živi za trenutak.
    Ova knjiga nužno vraća na misao o polupunoj i polupraznoj čaši i o ulozi našeg duha koji određuje koja će procena prevagnuti u ličnoj jednačini.

Kritičari, čuvajte se!

                       Piše Aleksandra Gojković

     "Kato Vold  je pročitao pesme i dopalo mu se. Nije verovao da Nina još ima nečega u sebi. Zajedno su izabrali osamdeset pesama koje bi trebalo da otvore decenijama zatvorena vrata, i povrate Ninino samopouzdanje. Njeni čitaoci će saznati ne samo da je još živa već i da piše, i to bolje nego ikada ranije. Tako je makar mislio Kato. Tvrdio je čak i da će se klub liričara upecati, što svakako nije bilo tačno, ali ipak, njegovo oduševljenje Bosforom bilo je veliko, zasad."

"Miz Lili" ili priča o izgubljenosti u prevodu

Knjiga Jelene Rosić "Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila" (Arhipelag), ovogodišnje dobitnice nagrade "Stevan Sremac", uistinu se može nazvati pravom književnošću, ako se pod tim podrazumeva tekst koji može ozbiljno da razdrma i baci na razmišljanje. Introspekcija je, tokom i posle čitanja ove knjige, zapravo, nužna.

Šta nam znači jezik kojim govorimo? U kojoj meri nas određuje? Da li sam ja podjednako ja, ako govorim na engleskom, kineskom ili japanskom? Da li sagovornici sa govornog područja na kome nismo odrastali dovoljno razumeju ono što im govorimo čak i ako je to sintaksički savršeno?

Jelena Rosić koja i sama od 1998. godine živi u inostranstvu (Viskonsin, SAD) piše o "našim" ljudima koji su se iz raznih razloga, a svi se mogu svesti u jedan - potraga za mirnom lukom i boljim životom - obreli preko okeana. Njihovi životi su, manje ili više "izubljeni u prevodu" jer su osuđeni na osećaj nepripadanja.

 Životna drama vezana je i za "dramu" maternjeg jezika koji se preseljenjem nužno transformiše u amalgam jezika sećanja i jezika kojim se govori u novoj sredini. Može se, naravno, reći: "Dobro, pa? To je podrazumevajuća nužnost! Ne može i jare i pare".

Ova knjiga je namenjena onima koji nisu skloni takvom komentaru. U stvari, onima koji nisu odustali od potrebe da tragaju za smislom ma koliko sve išlo u pravcu obezvređivanja bilo kakvog napora i prihvatanja ponašanja po sistemu "prepustimo se struji". Onima koji sebi još uvek dozvoljavaju luksuz da primećuju i misle dalje od sutrašnjeg dana.

O "Zimskom dnevniku", opširnije

                                        
                                                                    Piše: Aleksandra Gojković

Osterov "Zimski dnevnik" nikako ne bi trebalo čitati pred spavanje, jer mozak nastavlja i nastavlja da radi...
Knjiga je pisana u drugom licu jednine (pisac, koji u vreme nastanka knjige ima 63 godine, obraća se samom sebi, nekadašnjem i sadašnjem), a svi prelomni životni događaji (takvi su predmet ove knjige) ispripovedani su iz ugla tela koje je dobijalo ožiljke, trpelo posledice školskih tuča, suočavalo se sa napadima panike i nesanice, uživalo u razmenama nežnosti i patilo zbog sveopšte prolaznosti...

Ispričana iz ugla prostih činjenica Osterova autobiografija bi mogla da glasi otprilike ovako: rođen u nesrećnom braku koji se raspao, njegova baba po ocu ubila je njegovog dedu mnogo pre njegovog rođenja, završio je studije, živeo jedno vreme u Parizu, pokušavao da živi od pisanja i suočavao se sa nedostatkom novca, a kad je odustao od poezije i napisao prvi roman sve se preokrenulo i novac i slava počeli su da dolaze. U prvom braku dobio je sina, u drugom, srećnom, sa ženom koja je spisateljica, ima ćerku... Svi ovi podaci, naravno, nisu razlog zbog kojih se ova knjiga čita, jer pisac ih je već pominjao tu i tamo, u knjigama i brojnim intervjuima, govoreći o načinu na koji stvara svoj književni svet, mešajući proživljeno i izmaštano.

"Zimski dnevnik" je mnogo manje priča o starenju i strahu o smrti, a mnogo više o neodustajanju od sebe i o tome da ne postoji izbor između posla koji volite i posla koji ne volite ili između veze u kojoj postoje ljubav i prepoznavanje  i one u kojoj toga nema, već da se pri pravljenju takvih izbora pravi jedan mnogo veći izbor: između života u kome se može osećati bar neki smisao i svrha (jer činite ono što, na suštinski način, ima veze sa vama) i između života u kome sebi to unapred uskraćujete. 

"Spasli su te plesači. One večeri, decembra 1978, oni su te vratili u život, oni su ti omogućili da iskusiš taj otrežnjujući, epifanijski trenutak jasnoće koji te je gurnuo kroz pukotinu u vasioni, i pružili ti priliku da počneš iznova. Tela u pokretu, tela u prostoru, tela koja skaču i izvijaju se kroz prazan, nesputavajući vazduh, osam plesača u sportskoj sali jedne srednje škole na Menhetnu, četiri muškarca i četiri žene, svi mladi, njih osmoro u ranim dvadesetim, sediš na tribini zajedno sa još petnaestak koreografkinjinih poznanika, došao si da gledaš probu njenog novog komada".

Ovde preskačem deo u kome Oster opisuje da su plesači igrali uz tišinu umesto uz muziku, zapravo uz muziku i ritam koji su čuli u svojim glavama, i preskačem deo u kome opisuje kako su reči koreografkinje, koja je želelela da objasni njihovu igru, bile potpuno beskorisne i iritantne i prelazim na glavno:

"I tako su se u narednih sat vremena smenjivali plesači s koreografkinjom, tela u pokretu sa rečima, lepota i besmislena buka, radost i dosada, i u nekom trenutku u tebi je nešto počelo da se otvara, shvatio si kako propadaš kroz procep između sveta i reči, u provaliju koja deli ljudski život od sposobnosti da se izrazi istina o ljudskom životu, i zbog razloga koji te još uvek zbunjuju, taj tvoj pad kroz prazan, slobodan vazduh ispuno te je osećanjem sreće i slobode, i kad se predstava završila, ti više nisi bio blokiran, nisi bio opterećen sumnjama koje su te pritiskale tokom prethodne godine. Vratio si se u svoju kuću u Dačis Kauntiju, u radnu sobu u prizemlju u kojoj si spavao od kad ti se brak okončao, i narednog dana počeo si da pišeš, tri nedelje radio si na tekstu koji nije pripadao nijednom određenom žanru, nije bio ni pesma ni prozna pripovest, pokušao si da opišeš ono što si osetio dok si gledao igrače kako plešu i koreografkinju kako objašnjava, u toj školskoj sali na Menhetnu, ispisao si mnogo strana na početku, a onda se sve svelo na osam strana, prvi rad tvoje druge inkarnacije kao pisca, most koji vodi do svega što si napisao posle, u godinama koje su usledile..."

Oster je pisac optimizma jer veruje da su preokreti mogući. A ima li danas ičega potrebnijeg od te vere?

Norveška priča o usamljenosti i prijateljstvu ili o "Fvonku"

Kad sam počela da čitam novi roman Erlenda Lua (Geopoetika, 2012), zapitala sam se da li možda ipak nije trebalo naručiti neku drugu knjigu od prijateljice za rođendan. Jeste "Fvonk" dobio dobre kritike i jesu ga preporučili neki do čijeg mišljenja držim ali činio se nekako previše sterilnim, stilski uglačan ali sa manjkom onih momenata koji bude emocije...
A onda je nastupila tačka preokreta: otprilike na onom mestu kad glavni junak romana, sredovečni čovek sa nizom dilema i opsesija (užasnom mukom zbog usamljenosti i sramotom zbog činjenice da nije sprečio mahinacije u sportskom društvu na čijem je čelu bio) počinje da vodi dijaloge sa svojim novim stanarom - ni manje ni više nego aktuelnim premijerom Norveške Jensom Stoltenbergom, koga mori velika iscrpljenost u mesecima posle stravičnog masakra na ostrvu Utoja.
Ovde Erlend Lu pušta mašti na volju i osamljeni čovek i još osamljeniji premijer počinju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, uključujući neke prilično bizarne fantazije vezane za sopstevno telo, a čitalac sebi šapće u bradu, ma je li to moguće, i sa radoznalošću okreće naredni list...
O fantazijama neću, to pročitajte sami, neću ni o pitanjima slobode, ljudskim pravima i granicama demokratije, i to pročitajte sami, a citiraću onaj deo kad Fvonk (to je ime glavnog junaka) objašnjava premijeru zašto treba čitati i koje je knjige mudro birati:

Trebalo bi češće da slušaš muziku. I da čitaš. Čitaš li?
Čitam poslovne papire. Nekoliko kilograma dnevno.
Izgleda da to ništa ne rešava.
Ne, ali to mi je posao.
I upravo te on uništava. Moraš čitati fikciju. I ne mislim na krimiće, iako i oni imaju svoju vrednost. U situaciji u kojoj si ti moraš čitati dela koja su napisali ljudi s velikim unutarnjim problemima, većina pisaca je takva, naročito oni koji ne zarađuju od toga što pišu, a ipak i dalje pišu, moraš čitati napaćene, Jens, one koji pišu zato što imaju veliki unutarnji nemir, baš kao i ti.