Norveška priča o usamljenosti i prijateljstvu ili o "Fvonku"

Kad sam počela da čitam novi roman Erlenda Lua (Geopoetika, 2012), zapitala sam se da li možda ipak nije trebalo naručiti neku drugu knjigu od prijateljice za rođendan. Jeste "Fvonk" dobio dobre kritike i jesu ga preporučili neki do čijeg mišljenja držim ali činio se nekako previše sterilnim, stilski uglačan ali sa manjkom onih momenata koji bude emocije...
A onda je nastupila tačka preokreta: otprilike na onom mestu kad glavni junak romana, sredovečni čovek sa nizom dilema i opsesija (užasnom mukom zbog usamljenosti i sramotom zbog činjenice da nije sprečio mahinacije u sportskom društvu na čijem je čelu bio) počinje da vodi dijaloge sa svojim novim stanarom - ni manje ni više nego aktuelnim premijerom Norveške Jensom Stoltenbergom, koga mori velika iscrpljenost u mesecima posle stravičnog masakra na ostrvu Utoja.
Ovde Erlend Lu pušta mašti na volju i osamljeni čovek i još osamljeniji premijer počinju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, uključujući neke prilično bizarne fantazije vezane za sopstevno telo, a čitalac sebi šapće u bradu, ma je li to moguće, i sa radoznalošću okreće naredni list...
O fantazijama neću, to pročitajte sami, neću ni o pitanjima slobode, ljudskim pravima i granicama demokratije, i to pročitajte sami, a citiraću onaj deo kad Fvonk (to je ime glavnog junaka) objašnjava premijeru zašto treba čitati i koje je knjige mudro birati:

Trebalo bi češće da slušaš muziku. I da čitaš. Čitaš li?
Čitam poslovne papire. Nekoliko kilograma dnevno.
Izgleda da to ništa ne rešava.
Ne, ali to mi je posao.
I upravo te on uništava. Moraš čitati fikciju. I ne mislim na krimiće, iako i oni imaju svoju vrednost. U situaciji u kojoj si ti moraš čitati dela koja su napisali ljudi s velikim unutarnjim problemima, većina pisaca je takva, naročito oni koji ne zarađuju od toga što pišu, a ipak i dalje pišu, moraš čitati napaćene, Jens, one koji pišu zato što imaju veliki unutarnji nemir, baš kao i ti.

Sajamski favoriti

Beogradski sajam knjiga 2012.

S obzirom na krizu koja je sve dublja i dublja, prosto je fascinatno koliko se zanimljivih novih knjiga pojavilo između dva Beogradska sajmu. Budući da nisam pogodila ni Školski ni Porodični dan, gužve nije bilo, a bilo je dovoljno vazduha. Idealna situacija da se čovek posveti traganju za željenim knjigama.

Pod šifrom "obavezno" (ako se ima para) za mene su bile Sabrane priče 1-2 Hulija Kortasara (Službeni glasnik), Zimski dnevnik Pola Ostera (Geopoetika), Fani i Aleksander Ingmara Bergmana (Geopoetika) i, ako ih do sada niste kupili, pesme Milene Marković, bilo koja od njenih knjiga (Lom).
 Neću da obrazlažem zašto je potrebno čitati prozu južnoameričkog književnog maga Hulia Kortasara, reći ću samo da on piše tako zanosno da vas uvek iznova podseti zašto pisanje i čitanje predstavljaju potrebu poput hrane i vode.

Zimski dnevnik je autobiografska knjiga Pola Ostera koja omogućava da čovek ukapira šta je sve ovaj veliki američki pisac "krao iz života" pišući svoje romane. Za one koji su kao ja gutali Bruklinsku reviju ludosti i Sanset park, ovo je štivo koje se podrazumeva. Nedavno je na RTS-u bio jako inspirativan intervju Nede Valčić Lazović sa ovi piscem, koji takođe treba obavezno potražiti na internetu (ne znam da li je dostupan).
 Knjiga Nedinih intervjua sa velikim domaćim i svetskim piscima Sve što (ne)kažem pogrešno je (Službeni glasnik), takođe je jedan od naslova koji će razveseliti čitaoce željne da zarone u intimni svet svojih omiljenih pisaca.

Ko je pročitao Bergmanovu trilogiju koju je prethodno objavila Geopoetika (Najbolje namere, Rođeni u nedelju, U četri oka)  verovatno se automatski svrstao u one koji će se odlučiti i za roman Fani i Aleksander, jer su ukapirali da je veliki reditelj bio moćan i kao pisac. Bergman je smatrao da film nastao po ovom romanu predstavlja vrhunac njegovog filmskog opusa dugog gotovo sedam decenija. U središtu priče je porodica i svi konflikti koji proizilaze iz života u njoj.
Budući da sam film gledala odavno, pa se više sećam utiska nego same radnje, knjigu ću čitati sa dodatnim zadovoljstvom.

Knjiga Jasminke Petrović Porodica (Kreativni centar) potpuno je van konteksta svega do sada pomenutog, ali je zanimljiva na način da inteligentno relaksira i podstiče na samoanalizu. To je ona dama koja je objavila "Seks za početnike", priručnik namenjen adolescentima, a koji su često kupovali i odrasli, poklanjajući ga iz štosa za rođendane. Knjigu krase ilustracije Boba Živkovića koje su vrednost same za sebe.

Crnjanski na Jutjubu

Miloš Crnjanski

                                                        Piše: Aleksandra Gojković



Neki ljudi koji imaju pristup arhivi Radio Beograda rešili su da pre par godina učine jednu plemenitu stvar i postave fragmente iz intervjua koji je Crnjanski (1893-1977) dao po povratku iz Londona u Beograd, 1966. godine. Pisac u njemu na neki način sumira svoje književno i životno iskustvo i iznosi stav da književna dela, uprkos drugačijim uverenjima, ne mogu da govore sama za sebe i da "nema izlaska iz svog stoleća", jer "uvek postoji odgovor prošlosti i odgovor sadašnjosti". Crnjanski odbacuje stav nekih kritičara da je poezija Branka Radičevića imala veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo i objašnjava da ga za velikog romantičarskog pesnika pre svega vezuju neki porodični detalji i, hajde da malo slobodnije interpretiram, shvatanje da se ne može pisati bez zanosa. Sve je zanimljivo u ovom intervjuu, bukvalno svaka rečenica, jer u izražavanju Crnjanskog nema praznog hoda (što i nije nikakvo čudo budući da je u pitanju čovek koji se dopisivao na pet jezika i oprobao u mnogim žanrovima, uključujući i novinarske reportaže), a primeri koje navode zanimljivi su za razmišljanje i današnjim ljubiteljima književnosti.

U drugom klipu,Crnjanski sa velikom toplinom opisuje Šantića za koga kaže da je "izgledao kao osiromašeni beg koji nije prodao očevu kuću" i seća se da su Dučić i Šantić bili zaljubljeni u istu devojku, pa se Šantić povukao na Dučićevu molbu.

Posebnu vrednost imaju klipovi na kojima sam Crnjanski recituje svoju poeziju. Za one koji žele savršenu dikciju postoji i interpretacija glumca Petra Banićevića, ali je pravi dragulj slušati samog pesnika. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog osluškivanja gde je on sam smatrao da treba napraviti pauze i šta mu je bilo posebno važno da naglasi. Posle kratkog vremena ionako prestajete da čujete nepravilno izgovoreno "r" i čujete samo genijalnog umetnika.

KNJIGE ZA POKLON

                                                                Piše: Aleksandra Gojković

Kratko vizitiranje po literaturi koju sam prethodnih dana poklanjala ja ili su je poklanjali moji prijatelji pokazuje sledeće: praznici nas navode da biramo knjige koje poseduju bar minimalnu dozu humora. Ovakve knjige prosto dođu kao prirodni dodatak čestitanju, po sistemu: želim vam da se smejete i poklanjam vam nešto što navodi na širenje usana!

Šta se, dakle, našlo na tim spiskovima poželjnosti, a spada u novije ili uvek sveže naslove?


"Kad je svet imao brkove", Ana Radmilović

Knjiga koju je Ana napisala o svom slavnom ocu Zoranu Radmiloviću, istovremeno je i duhovita i tužna i sentimentalna...u stvari životna. Stranice se same okreću.


"Simfonija Vinaver", Milovan Vitezović

Više Vitezovićevih romana dobilo je novo izdanje u poslednje dve-tri godine, a "Šešir profesora Koste Vujića" i novu ekranizaciju. Čini mi se da sam se, svojevremeno, ipak najviše zabavljala čitajući "Simfoniju", pa zato dragoj osobi kupih baš ovaj roman.


"Mein Kampf", Svetislav Basara

Specifičan humor, za publiku sklonu intelektualnim igrarijama... Basaru ili volite ili ne podnosite. U nekim slučajevima odlučite da ne čitate njegove kolumne kako biste nastavili da ga volite.


"Komo", Srđan Valjarević

Ovo je knjiga u kojoj se dešava mnogo toga ili malo toga - zavisi da li u književnosti više cenite dominiranje dinamičkih ili statičkih motiva, i da li vas privlači meditiranje književnih junaka... Za one sklone introspekciji, ovo štivo je i zabavno, i nežno, i ljubavno, i duhovito u sagledavanju intelektualnog snobizma.


"Autobiografija", Branislav Nušić

U nekoj od školskih čitanki bio je deo iz ove knjige i to je bio jedan od retkih časova koji je uspeo da većini održi pažnju. Ovo je jedna od rethih knjiga koja se, kao i "Politikin Zabavnik" podjednako tiče svih uzrasta. Poklonite je, recimo, nekom mlađem rođaku, pa je pozajmite i čitajte pred spavanje ili neposredno posle buđenja za radosno otpočinjanje dana.