Kad sam počela da čitam novi roman Erlenda Lua (Geopoetika, 2012), zapitala sam se da li možda ipak nije trebalo naručiti neku drugu knjigu od prijateljice za rođendan. Jeste "Fvonk" dobio dobre kritike i jesu ga preporučili neki do čijeg mišljenja držim ali činio se nekako previše sterilnim, stilski uglačan ali sa manjkom onih momenata koji bude emocije...
A onda je nastupila tačka preokreta: otprilike na onom mestu kad glavni junak romana, sredovečni čovek sa nizom dilema i opsesija (užasnom mukom zbog usamljenosti i sramotom zbog činjenice da nije sprečio mahinacije u sportskom društvu na čijem je čelu bio) počinje da vodi dijaloge sa svojim novim stanarom - ni manje ni više nego aktuelnim premijerom Norveške Jensom Stoltenbergom, koga mori velika iscrpljenost u mesecima posle stravičnog masakra na ostrvu Utoja.
Ovde Erlend Lu pušta mašti na volju i osamljeni čovek i još osamljeniji premijer počinju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, uključujući neke prilično bizarne fantazije vezane za sopstevno telo, a čitalac sebi šapće u bradu, ma je li to moguće, i sa radoznalošću okreće naredni list...
O fantazijama neću, to pročitajte sami, neću ni o pitanjima slobode, ljudskim pravima i granicama demokratije, i to pročitajte sami, a citiraću onaj deo kad Fvonk (to je ime glavnog junaka) objašnjava premijeru zašto treba čitati i koje je knjige mudro birati:
Trebalo bi češće da slušaš muziku. I da čitaš. Čitaš li?
Čitam poslovne papire. Nekoliko kilograma dnevno.
Izgleda da to ništa ne rešava.
Ne, ali to mi je posao.
I upravo te on uništava. Moraš čitati fikciju. I ne mislim na krimiće, iako i oni imaju svoju vrednost. U situaciji u kojoj si ti moraš čitati dela koja su napisali ljudi s velikim unutarnjim problemima, većina pisaca je takva, naročito oni koji ne zarađuju od toga što pišu, a ipak i dalje pišu, moraš čitati napaćene, Jens, one koji pišu zato što imaju veliki unutarnji nemir, baš kao i ti.
A onda je nastupila tačka preokreta: otprilike na onom mestu kad glavni junak romana, sredovečni čovek sa nizom dilema i opsesija (užasnom mukom zbog usamljenosti i sramotom zbog činjenice da nije sprečio mahinacije u sportskom društvu na čijem je čelu bio) počinje da vodi dijaloge sa svojim novim stanarom - ni manje ni više nego aktuelnim premijerom Norveške Jensom Stoltenbergom, koga mori velika iscrpljenost u mesecima posle stravičnog masakra na ostrvu Utoja.Ovde Erlend Lu pušta mašti na volju i osamljeni čovek i još osamljeniji premijer počinju da razgovaraju o stvarima koje ih muče, uključujući neke prilično bizarne fantazije vezane za sopstevno telo, a čitalac sebi šapće u bradu, ma je li to moguće, i sa radoznalošću okreće naredni list...
O fantazijama neću, to pročitajte sami, neću ni o pitanjima slobode, ljudskim pravima i granicama demokratije, i to pročitajte sami, a citiraću onaj deo kad Fvonk (to je ime glavnog junaka) objašnjava premijeru zašto treba čitati i koje je knjige mudro birati:
Trebalo bi češće da slušaš muziku. I da čitaš. Čitaš li?
Čitam poslovne papire. Nekoliko kilograma dnevno.
Izgleda da to ništa ne rešava.
Ne, ali to mi je posao.
I upravo te on uništava. Moraš čitati fikciju. I ne mislim na krimiće, iako i oni imaju svoju vrednost. U situaciji u kojoj si ti moraš čitati dela koja su napisali ljudi s velikim unutarnjim problemima, većina pisaca je takva, naročito oni koji ne zarađuju od toga što pišu, a ipak i dalje pišu, moraš čitati napaćene, Jens, one koji pišu zato što imaju veliki unutarnji nemir, baš kao i ti.
