Pobunite se!

Stefan Hesel

                                                                    Piše: Aleksandra Gojković

      "Najgora je ravnodušnost, reći "šta ja tu mogu, snaći ću se već nekako". Ovakvim stavom, izgubićete jednu od osnovnih osobina koja vas čini ljudskim bićem. Osobinu bez koje se ne može: sposobnost da se pobunite i, kao posledicu, da se protiv nečega pokrenete".

     Knjižica Stefana Hesela (94) koja je proletos izazvala ogromnu pažnju zapadnoevropske javnosti, a rado su je citirali i tamošnji studenti tokom svojih protesta, pojavila se ovih dana i kod nas. Naslov je doslovno preveden i glasi Pobunite se, a izdavači su Službeni glasnik i VBZ.

     Šta je najimpresivnije u vezi ove knjige? Činjenica da njen autor, uprkos ogromnom životnom iskustvu, nije podlegao zamkama cinizma i da je i dalje optimističan. Zašto bi inače insistirao na borbi za ljudsko dostojanstvo i podsećao da stvari mogu biti drugačije i bolje?

     Hesel se protivi bespoštednoj jurnjavi za profitom koja je dovela do ogromnih socijalnih raslojavanja i učinila da se sve češće krše univerzalna ljudska prava navedena u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, zbog čega je ugrožen "sam temelj socijalnih tekovina (francuskog) Pokreta otpora". Sredstva javnog informisanja omladini, kako navodi Hesel, nude "samo perspektivu masovne potrošnje, preziranja slabijih i kulture, opštu amneziju i nemilosrdno takmičenje svih protiv svih". Razlog za otopor može biti bes, ali je potrebno da otpor bude konstruktivan, jer terorizam i nasilje ne donose ništa dobro, podseća autor koji često drži predavanja mladima. Smatra da se iz krize u koju je svet dovela potrošačka svest, može izvući samo ako se prekine sa politikom "uvek sve više" u domenu finansija, nauke i tehnike.

     "Ne treba se prepustiti beznađu, treba se nadati. Beznađe je odbijanje vere u bolje sutra. Razumljivo je, rekao bih čak i prirodno, ali ipak nije prihvatljivo. Zato što ne dozvoljava ishod koji je moguć ako se nadamo".

    Pošto su Heselu neki zamerili da samo nabraja ono što ne valja, a daje malo konkretnih predloga, rešio je da ponovo naoštri olovku i napiše zajedničku knjigu sa Edgarom Morenom (sećate se njegovog Duha vremena?), drugim velikim buntovnikom iz garde vremešnih intelektualaca.

     Dok čekamo konkretne predloge nije na odmet da i sami sebi postavimo pitanje: Šta mogu da učinim za opšte dobro, a zavisi isključivo od mog truda i nisu mi prepreka ustaljeni izgovori na koje se rado pozivam?   

Preporuke iz druge ruke

                                                                                  Piše: Aleksandra Gojković

Ljubav traje tri godine, Frederik Begbede, Booka

Kad se pre nekoliko godina pojavio Begbedeov roman “399” mnogi su bili oduševljeni njegovim lakonskim i ironičnim pripovedanjem o zamkama marketinške industrije. U međuvremenu su na srpski prevedene još tri knjige ovog ekscentričnog francuskog intelektualca (deo njegove skorašnje biografije je i hapšenje zbog kokaina ), a  roman “Ljubav traje tri godine” prodavačice u knjižarama preporučuju sa širokim osmehom.  Potencijalno uznemirujući naslov (za one u dugoj vezi!), prati uvod u kome pisac elaborira faze hlađenja ljubavi. Evo odlomka dostupnog na sajtu izdavača:

“U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čudâ. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, i jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se uzmete, što pre – zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.

Druge godine stvari počinju da se menjaju. (…)Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. “

U Patagoniji, Brus Četvin, Magnet

Ova putopisna knjiga  preporučena mi je kao zanimljivo štivo koje se brzo čita i ostavlja prijatan osećaj i po zatvaranju korica. Četvin putuje u Patagoniju u potrazi za čudnovatom zveri i tokom te avanture upoznaje mnogo zanimljivih ljudi. Evo odlomka, skinutog sa jedne od virtuelnih knjižara:

„U trpezariji moje bake nalazila se jedna vitrina, a u vitrini parče kože. Bio je to tek komadić, ali debeo i grub, s pramenjem oštrih, crvenkastih dlaka. Zarđala pribadača držala ga je na kartonu. Pored je nešto pisalo izbledelim crnim mastilom, ali ja tada još nisam znao da čitam. ’Šta je to?’ ’Parče brontosaurusa.’“

Moramo da razgovaramo o Kevinu,  Lajonel Šrajver, Laguna

 "Ovako bi", reče mi drugarica, "danas pisao Dostojevski". Za one koji ne vole da čitaju postoji i film, ali, ako je suditi po komentarima na sajtu "Lagune", izgleda da dobar deo gledalaca naknadno posegne i za knjigom. Kevin je dečak koji je krenuo lošim putem, a pisma ispisuje njegova majka, analizirajući šta ih je dotle dovelo.

Ja i Kaminski, Danijel Kelman, Clio

I ovu knjigu mi je pomenuo neko ko pasionirano čita, uz komentar da se radi o zabavnom štivu. Na sajtu izdavča su uobičajene pohvalne fraze („briljantno delo“,  „uzbudljiva priča“) koje na knjiške moljce deluju ko hladan tuš. Entuzijazam se pojavio tek nakon saznanja da je glavni junak „tridesetogodišnji novinar, propali urednik likovne rubrike, koji je u poznanstvu sa slavnim slikarem, Manuelom Kaminskim, video svoju životnu priliku.“ Šta bi se desilo da čovek, u "stvarnosti", krene da sledi svoje detinjaste impulse? Da li postoje prilike koje ne vidimo jer ne umemo da gledamo?

Puls, Džulijan Barns, Geopoetika

Barns je ironična pričalica, sentimentalni ekscentrik, neko ko vas, gotovo za ruku, vodi kroz sopstvena neurotična razmišljanja…Čoveku prosto proradi sujeta kad ukapira koliko je njegovih tajnih poroka Barns "provalio". Zar je moguće da smo mi i hladni Englezi toliko slični tamo gde smo najtanji, tamo gde padaju svi zastori? I ovu knjigu mi je neko preporučio, mada za Barnsa preporuka i nije bila potrebna. 

Knjige za leto (2)

                                                                           
                                                                                Piše: Aleksandra Gojković

"Najbolje namere", Ingmar Bergman

Ako volite Bergmanove filmove i knjige bez postmodernističkih smicalica, u kojima je fabula čvrsta a likovi u razvoju, ovo je pravi izbor za vas. Glavni junak je iz siromašne porodice, glavna junakinja iz imućne, oboje imaju komplikovanu prirodu koja ih nagoni da postupaju protivno onome što bismo nazvali zdravorazumskim interesima... Malo jeze, malo melanholije, mnogo introspekcije, a stranice samo lete, kao kad čitate Dostojevskog...

"Dvadeset srpskih podela Srba na Srbe", Dušan Kovačević


Kombinacija tragedije i humora koja obeležava sve Kovačevićeve drame prisutna je i u ovoj knjizi priča, objavljenih premijerno u "Ninu". Autor piše o ideološkim, političkim, geografskim, jezičkim i svim ostalim podelama koje čine da dobar deo naroda gubi vreme baveći se krajnje uzaludnom aktivnošću nametanja svog pogleda na svet, umesto da radi nešto pametno i smisleno čime će, eventualno, pomoći sebi i svom narodu. Dok čitate, pitate se: Ma je li to moguće? Zar sam i ja takav/takva?


"Prognana bića", Milenko Bodirogić

U knjizi za koju je dobio nagradu "Politikinog Zabavnika" Bodirogić opisuje mitološka bića od kojih su naši preci zazirali kad ostanu u mraku, a mi uglavnom nismo ni čuli za njih. Talason?! Uslužni duh?! Ko su oni? Knjiga ima fantastične ilustracije koje pomažu da se potpuno uživite dok putujete kroz ovaj zaboravljeni svet. Već i samo listanje navodi na pitanje: Šta bi od mojih pasija moglo da postane građa za knjigu?


"Enciklopedija loših đaka, buntovnika i ostalih genijalaca", Žan-Bernar Puj, An Blanšar

Ovo je knjiga kojom se bilduje samopouzdanje! Zar je moguće da ni Anštajn, Čerčil, Agata Kristi, Čarli Čaplin i Leonardo da Vinči nisu mnogo obećavali u detinjstvu i najranijoj mladosti? Ma, ajte molim vas, procene rodbine i škole očigledno su vrlo relativna stvar! Da bi sve ove informacije stigle do čitalaca u krajnje dajdžestiranoj formi, prikladnoj i za listanje na plaži, autor je morao debelo da zasuče rukave i baci se na proučavanje literature.


"Ispovesti", Momo Kapor

Dok čitate o doživljajima Mome Kapore nasmejaćete se bar deset puta, onako od srca, a verovatno ćete poželeti i da pojedine odlomke čitate naglas, bez obzira koliko drugi u tom trenutku bili zaokupljeni svojim poslom. I, što je najlepše, neće vas mrzeti zbog toga. Ima li bolje preporuke za knjigu? 

 

Knjige za leto (1.deo)

                                                                              Piše: Aleksandra Gojković


Da li loše napisane knjige mogu biti dobre za bilo koje godišnje doba? Sumnjam!
Padove koncentracije povremeno ima svako ( po vrućini ova mogućnost značajno raste!) i tu je štampa prava blagodet. Kupite časopis, gledate slike i listate do mile volje!
Za one koji bi ipak radije čitali knjige, evo moje liste naslova uz koje se nećete dodatno oznojiti, ali ni prodangubiti i pitati se šta vam bi:


"Mali princ", Antoan de Sent Egziperi


Ovu knjigu smo čitali kao dečiju lektiru, a u stvari je namenjena odraslima koji osećaju prazninu i spremni su da se menjaju. Kad ponovo pročitate ovu nežnu priču o usamljenom dečaku u potrazi za bliskošću, možete mirne duše da preskočite sve knjige za samopomoć i romane a la Paulo Koeljo. Egziperi je video dalje i izražavao se nadmoćnije.

"Freni i Zui", Dž. D. Selindžer

Reč je Selindžerovom romanu koji govori o ženskoj mladalačkoj pobuni. Knjiga je podjednako uzbudljiva kao i "Lovac" i poučna na savršeno nedidaktičan način. Selindžer se potrudio da bude napeto, a ja čak nisam odolela da citat iz knjige ubacim u seminarski rad kao moto jednog poglavlja.

"Kad padne noć", Haruki Murakami

Iako mnogi najviše vole njegov roman "Igraj, igraj, igraj", onima koji nisu čitali Murakamija, a četristo- petsto stranica im deluje kao preveliki zalogaj za upoznavanje, toplo preporučujem ovu tanušnu knjigu čija se radnja dešava u Tokiju, tokom samo jedne noći. Junaci tragaju za smislom, a čitalac se pita kakav li je čovek taj Japanac kad ima ovakav osećaj za emotivne finese? Čak i ako ne volite fantastiku, kod Murakamija vam njeno prisustvo neće smetati. Kažu da je Murakami japanski Selindžer.

"Troje", Džulijan Barns

Ovo je ljubavna priča u kojoj cinizam pobeđuje patetiku. Autor piše o ljubavnom trouglu i uspeva da se ne saplete o stereotipe. Sve su šanse da odmah posegnete i za nastavkom romana koji se zove "Ljubav itd". Znam osobu koja je na istom sajmu uspela da kupi prvi deo, pročita ga i otrči brže-bolje po drugi.

"Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali", Pjer Bajar

Ako smo neku knjigu pročitali davno i imamo samo maglovitu predstavu o radnji, da li čiste savesti možemo reći da znamo o čemu se radi? - jedno je od pitanja koja nam postavlja Bajar.  Koristeći sopstveni primer, autor pokazuje da se o knjigama može sasvim lepo pričati čak i ako imate vrlo površne informacije. I oni koji žive od pisanja i predavanja o knjigama, često moraju da se posluže improvizacijom i blefiranjem - tvrdi Bajar. Paradoks je da čitanje ove knjige o tehnikama eskiviranja ima smisla samo ako volite da čitate. Zašto bi vas inače bilo briga šta ko misli o vašim književnim elaboracijama?




Sledi nastavak...

Šta je smislio autor?

Aleksandra Gojković

                                                                          
                                                                                   Piše: Aleksandra Gojković


Ne postoji pet dobrih razloga za nastanak ovog bloga, a to, uostalom, i nije potrebno, dovoljan je samo jedan: autor voli da piše!

Ima nameru da brblja o knjigama, da se izjašnjava o kulturnim pojavama i da, sve u svemu, piše o kulturi, onakvoj kakva jeste i kakva bi mogla da bude.

Makondo nije slučajan izbor kao što ni Markes nije pisac koga čitate tek pobeđivanja dokolice radi.