Priča o ljubavi i svemu ostalom

Džulijan Barns, „Jedina priča“, Geopoetika, 2018.

Prevod s engleskog Jelena Lazić

Piše Aleksandra Gojković

   „... ljubav, čak i ona najvatrenija i najiskrenija, može, ako je dovoljno povrediš, da se zgruša u mešavinu sažaljenja i gneva. Ljubav ga je napustila, oterana je, malo-pomalo, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ali zaprepastilo ga je to što su emocije koje su je zamenile bile podjednako divlje kao ljubav koja se prethodno nalazila u njegovom srcu. I tako su njegov život i srce bili potreseni kao i ranije, samo što ona više nije bila u stanju da umiri njegovo srce.“

   Novom romanu Džulijana Barnsa (1946), britanskog književnog maga, kao i većini njegovih prethodnih knjiga, uostalom, („Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja“, „Troje“, „Ljubav itd.“, „Sto od limunovog drveta“, „Ovo liči na kraj“...), sasvim bi lepo pristajalo upozorenje – ne čitaj ako ne želiš da te pročitano „pomeri“, jer razmišljanje o „konačnim istinama“, makar bilo podstaknuto tuđim, fiktivnim sudbinama, uglavnom nije najprijatnije iskustvo.

   „Jedina priča“ je, na onom prvom, fabularnom nivou, roman o ljubavnoj vezi između devetnaestogodišnjeg Pola i četrdesetosmogodišnje Suzan, udate žene, koja će započeti tokom šezdesetih godina prošlog veka u lokalnom teniskom klubu nadomak Londona, a potom se, tokom narednih meseci i godina, odvijati na različitim mestima i u različitim okolnostima. U priči, koju glavni junak pripoveda sa poluvekovnom distancom, iz pozicije usamljenog čoveka, nema ničeg banalnog (a zar bi se drugačije i moglo očekivati od Barnsa?), jer je ona za pripovedača jedina priča, ona koja svojom autentičnošću i intenzitetom nadilazi svaki pokušaj malograđanskog sužavanja na tipičnu vezu zrele žene i neiskusnog muškarca. Naprotiv, ova priča, u kojoj se, pre svega, sreću dva bića, postaće za glavnog junaka, kad se sve okonča, ono iskustvo koje ima moć da sužava i boji sve kasnije odnose.

    Barns se u romanu, na onom najdubljem nivou, bavi emotivnim izborima, postupcima ljubavnika i njihovim konsekvencama, odbrambenim mehanizmima koje čovek razvija tokom godina kako bi se zaštitio i anestezirao u slučaju da se, u stanju nedovoljne budnosti, ipak emotivno „oklizne“ („nije mogao da odluči da li je njegova strategija selidbe ‒ od mesta do mesta, od žene do žene ‒ bila hrabra zbog priznavanja sopstvenih ograničenja, ili kukavička zbog njihovog prihvatanja“), kao i posledicama biranja takvog životnog modela.

    Deo primene ovakve mudrosti je i retrospektivno saznanje glavnog junaka da je u izvesnim godinama umesto emocionalnog života, manje-više svesno, odabrao socijalni život, i da sve to vodi ka tački u kojoj se, u samom finalu (a za nemali broj ljudi, kako podseća Barns, to finale počne mnogo pre starosti) od života više ne očekuje ništa sem udobnosti i manjka životnih uznemirenja. Ili, kako kaže Suzan, sumirajući „jednu od najvažnijih stvari koje treba znati o životu“: „Svi mi tražimo mesto gde ćemo se osećati bezbedno. I, ako ga ne pronađemo, onda moramo da naučimo kako da nam brže prođe vreme“.

    Pitanje kojim počinje roman, „Da li biste radije voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo?“, čitaoca, kako odmiče knjiga, vodi jednom drugom, nepatetičnom i baš zbog toga uznemirujućem pitanju: može li se uopšte zaista živeti ako čovek odluči da utiša svoja osećanja i emotivne potrebe i prepusti kompas razumu? I da li je takvo razumno ponašanje, uopšte razumno? A, na kraju, i sasvim suprotno glavnoj intenciji romana: Da li je jedina priča, zaista jedina, ili postaje to tek kad se budućim pričama, svesno ili nesvesno, prestane da daje prava šansa, u samoodbrani ili zbog želje da se romantizuje sopstvena prošlost?

                  

Irvin Jalom, “O sebi”: Putovanje kroz ispunjen život

Irvin Jalom, „O sebi“ (Priča psihoterapeuta), Psihopolis, 2017.

Prevod s engleskog: Milan Đurišić

Piše: Aleksandra Gojković

“Autori kao Dostojevski, Tolstoj, Beket, Kundera, Hese, Mutis i Hamsun nisu se u prvom redu bavili problemima kao što su društvene klase, udvaranje, seksualna privlačnost, misterija ili osveta; njihove teme su išle mnogo dublje, dopirale su do parametara egzistencije. Oni su se trudili da pronađu smisao u besmislenom svetu i otvoreno su se suočavali sa neizbežnošću smrti i nepremostivom izolacijom. Osećao sam povezanost sa ovakvim problemima smrtnika. Osećao sam kao da pričaju moju priču; i ne samo moju priču, već takođe i priču svakog pacijenta koji mi se ikada obratio za pomoć. Bilo mi je sve jasnije da su se mnogim problemima sa kojima su se pacijenti borili – starenje, gubitak, smrt, glavni izbori u životu, kao što je izbor profesije ili supružnika – uverljivije bavili romanopisci i filozofi nego pripadnici moje discipline.“

                (Irvin Jalom, „O sebi“)   
         

                                            

Autobiografiju Irvina Jaloma (1931), američkog psihoterapeuta i pisca jevrejskog porekla, jednostavno naslovljenu „O sebi“, privlačno je čitati iz istog razloga iz koga su ljubitelji proze japanskog autora Harukija Murakamija pročitali njegovu knjigu “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, i zbog čega se, uostalom, čitaju i druge knjige istaknutih ličnosti: u nameri da se sazna nešto više o unutrašnjem svetu koji se krije iza njihovog javno publikovanog rada i da se tako dopuni mozaik o jednoj od mogućih ljudskih sudbina.

Ovde otprilike i prestaju paralele koje se mogu povući između dve knjige: Jalom je u „skidanju velova“ mnogo neposredniji i konkretniji, i, za razliku od Murakamija, čije su „granice“ u razotkrivanju intime mnogo jasnije i vidljivije, Jalom svojim roditeljima i supruzi posvećuje veliki deo knjige. 

Poznati psihoterapeut otvoreno piše o ambivalentnom odnosu prema roditeljima (koji tokom pisanja knjige, na neki način, prevazilazi), o mukotrpnom školovanju tokom koga je, iz straha da neće uspeti ako uspori, pred sebe postavljao ciljeve koji su ga često iznurivali, o zaokretima u profesionalnoj karijeri i izazovima sa kojima se susreću ljudi koji su rešili da iz jedne oblasti, kojom „vladaju“, zakorače na sklizak teren novog, prihvatajući unutrašnji izazov. Za Jaloma je to bilo okretanje ka filozofskoj literaturi koju je želeo da uključi u svoj psihoterapijski rad i odluka da, nakon pisanja stručnih knjiga, koje su postigle značajan uspeh, zakorači u svet lepe književnosti na kome je tek morao da savlada prve korake.

Stranice na kojima piše o svojoj supruzi Merilin (1932), ambicioznoj ženi koja nije odustala od karijere uprkos stvaranju brojne porodice (Jalomovi imaju četvoro dece), neka su vrsta ogleda o tome šta je po Jalomu neophodno za dobar brak: sličan pogled na svet, tolerantnost, želja da se bude tu za onog drugog, spremnost da se trzavice rešavaju i prevladaju. 

Jalom u knjizi piše i o bračnim problemima, ali mnogo više o tome čime ga je buduća supruga osvojila: uz to što je bila lepa i, za razliku od njega, društvena i spontana, nikad pre nje nije sreo devojku koja je toliko mnogo čitala i mogla satima da priča o knjigama, a čitanje je od detinjstva bilo i njegova ozbiljna strast. Kroz usputne napomene o bračnom životu, Jalom slika kako se njihova ljubav gradila tokom godina i kako su naučili da se jedno drugome prilagode bez obzira na različitosti u nekim potrebama.

U knjizi je opisan i niz anegdotskih situacija iz autorovog života, poput upoznavanja sa čuvenim psihijatrom Viktorom Franklom, kada je shvatio da i velikani imaju ljudske mane, boravka u kampu za meditaciju u Indiji, gde je, uprkos strogim pravilima, uspeo da se izbori za neke privilegije, ili avionskog leta tokom koga je, igrajući satima jednu video-igricu, savladao tehniku brzog kucanja na računaru.

Znatan deo autobiografje Jalom posvećuje načinu na koji je pisao svoje knjige, otkrivajući da je kod prvog romana, „Kad je Niče plakao“, bio u grču da ne izneveri istorijski okvir i da priča ne deluje nerealno, a kasnije je pisanju pristupao mnogo opuštenije, ali i dalje pomno istražujući dostupnu literaturu.

Kroz čitavu knjigu provlači se tema uspostavljanja bliskosti kao elementa bez koga nema ni prijateljstva, ni ljubavi, ali ni prave pomoći drugom čoveku. Jalom ovom knjigom, za koju tvrdi da je njegovo poslednje delo, na neki način demonstrira kako se stvara poverenje: tako što čovek pristane da sebe (čitaj: svoje misli) izloži drugima, čuvajući pritom sopstvene granice bez da ih se grčevito drži. 

Veoma otvoreno Jalom piše i o vlastitom suočavanju sa strahom od smrti i gubitkom telesne i mentalne snage, koji je sebi dodatno „otežao“ vodeći godinama grupne psihoterapijske seanse sa teško bolesnim pacijentima. 

U intervjuu koji je Neda Valčić Lazović uradila za RTS povodom Jalomove autobiografske knjige, slavni psihoterapeut kaže kako je kroz praksu zaključio da se sa strahom od bliskog gubitka života mnogo lakše nose oni koji su imali ispunjen život. Ovo je knjiga o jednom takvom životu.

TREĆI DEO NAPULJSKIH PRIČA: Između svojih i tuđih potreba

Elena Ferante, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, Booka, 2018.

Prevod s italijanskog: Jelena Brborić

Piše: Aleksandra Gojković

Verovala sam da treba sve da znam, o svemu da se staram. Šta je mene bilo briga za politiku, za borbu. Želela sam da se ne obrukam pred muškarcima, da pokažem da sam na visini. Na visini čega? Njihovog načina razmišljanja, sasvim iracionalnog. Toliko bejah zapela da usvojim popularne stavove, uzaludan trud. Bila sam uslovljena obrazovanjem koje mi je oblikovalo misli, način izražavanja. Kakve sam tajne paktove sklopila sama sa sobom kako bih se istakla?

   Ista ona magija gustog i suptilnog pripovedanja o ključnim životnim temama koja je u prva dva toma “Napuljskih priča” Elene Ferante navodila čitaoce širom planete da sa iščekivanjem i nemirom okreću svaku narednu stranicu romana, savršeno funkcioniše i u trećem delu ovog četvoroknjižja, “Priči o onima koji odlaze i onima koji ostaju”.

   Suočen na svakoj stranici sa novim dokazima u prilog ranjivosti unutrašnjeg mehanizma koji nam omogućava da koračamo kroz svet, a ostavljen bez zaklona cinizma, tako dragog ovom vremenu ali ne i Eleni Ferante, čitalac više oseća nego što misli (mada razmišljanje nakon čitanja i te kako sledi!), a to je verovatno i osnovna tajna velikog uspeha ove književne sage. “Napuljske priče” se “gutaju”, onako kako se to radilo u detinjstvu sa uzbudljivim knjigama.

   Dok prvi deo zamašnog romana vremenski obuhvata detinjstvo Elene i Lile, dveju napuljskih devojčica koje odrastaju u siromaštvu u godinama nakon Drugog svetskog rata, a drugi govori o njihovoj najranijoj mladosti i ključnim izborima koji će im trasirati život (Elena nastavlja školovanje na univerzitetu, Lila se udaje, ispostaviće se, veoma loše), treća knjiga posvećena je ulasku u doba zrelosti.

    Elena je na pragu braka sa mladićem iz ugledne porodice, objavila je knjigu koja je postigla uspeh, a Lila je ponovo zaglavljena u borbi za golo preživljavanje.

   Iako i dalje sledi nit pripovedanja o jednom turbulentnom prijateljstvu, na stalnoj klackalici između bliskosti i distance, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” otvara i brojna druga pitanja koja se tiču šireg društvenog konteksta: talasa studentskih protesta s kraja šezdesetih godina 20. veka, bunta protiv postojećeg obrazovnog sistema, političkog stanja, društvenog licemerja i socijalnih nejednakosti, previranja tokom sedamdesetih.
  

    U atmosferi sveopšte uzavrelosti Elena preispituje i sopstvenu životnu poziciju. Da li njen novi društveni položaj može da neutrališe sve životne neugodnosti i uskraćenosti na koje je pristala (veza bez strasti i prave nežnosti, nedostatak suštinskog razumevanja, a time i prave podrške među supružnicima) ili je cena prevelika i neodrživa? A možda čak i izlišna ako se već ceo svet menja?

   Treća knjiga se završava Eleninom odlukom da sebe pretpostavi drugima. Šta će joj ta odluka doneti i kako će se odraziti na živote onih oko nje razlog je za grozničavo iščekivanje finalnog dela romana. A koliko se knjiga danas iščekuje na takav način, uprkos sveopštoj hiperprodukciji?