"Leto kada sam naučila da letim": Tinejdžerski film zbog koga plaču odrasli

 

 Film “Leto kada sam naučila da letim”, koji je po nagrađivanom romanu Jasminke Petrović režirao Radivoje Andrić, zaista spada u porodična ostvarenja, nije to bio samo marketinški trik plasiran pred ulazak ovog filma u bioskopsku projekciju.

 

   U središtu književne i filmske priče je dvanaestogodišnja Sofija iz Beograda, koja, umesto na kampovanje sa drugarima iz škole, odlazi sa bakom na Hvar, kod bakine sestre, a događanja na ovom hrvatskom ostrvu, i upoznavanje sa delom porodice za koji nije ni znala da postoji (brat sa kojim baka nije govorila i njegovi potomci) ispostaviće se kao sve samo ne “smaranje” koje je devojčica predviđala pred put. Sofija će dobiti veliku životnu lekciju o porodici, ljubavi, nesebičnosti i praštanju, jednu od onih koje tvore odrastanje.

 

   Na Hvaru će se otvoriti čitava škrinja komplikovanih porodičnih relacija u čijem središtu je bratsko-sestrinski sukob uzrokovan tragičnim ratom (i smrtima koje uz njega idu), a zbog koga ostareli brat koji živi na Hvaru i njegova sestra koja živi sa porodicom u Beogradu ne razgovaraju četvrt veka.

 

   Iako su razumom “otpisali” jedno drugo i prihvatili da ih je rat “svrstao” na različite strane, dešavanja na Hvaru i bolest zajedničke sestre uticaće da ova odluka, zbog koje se “kobajagi” lakše živi, izgubi snagu nepromenjivosti. Ponajviše na ovoj liniji priče (o bliskima koje nastavljamo da volimo i nakon što smo odlučili da ih otpišemo) i na životnoj činjenici da rane ne zarastaju dok se nešto ne učini da zacele, film “Leto kada sam naučila da letim” korespondira sa odraslima. Otuda i katarzične suze odraslih u bioskopskoj sali.

 

   Jasminka Petrović ima “nerv” da ispriča tinejdžerske priče, da čuje i razume način razmišljanja dece i mladih (nervozu i nesigurnost koja prati njihovu želju da se uklope u društvo vršnjaka, potrebu za porodičnim okvirom i kad od njega beže)- otuda dolazi uspela kopča ovog filma sa tinejdžerima. Radivoje Andrić je, u tom smislu, dosledno preneo duh knjige.

 

   Lik devojčice Sofije je na spontan način oživela Klara Hrvanović, lik njene beogradske bake Marije, na prvi pogled krute i naporne, ali zapravo emotivne- Olga Odanović, a neposrednu baku Luce koja živi na Hvaru - Snježana Sinovčić. Lik bakinog brata, koji sa malo reči i mnogo nemira u očima govori ono zapreteno u duši- odigrao je Žarko Laušević.

 

   Film je, u nameri da se približi mladim gledaocima, tu i tamo protkan estetikom jutjuberskih klipova (sliku povremeno dopunjuju “natpisi” na ekranu), ali ove “intervencije” nisu narušile celoviti doživljaj filmske priče, i ostale su tek detalji koji je prate, manje ili više uspešno, u zavisnosti od starosnog okulara gledalaca.

 

                                                        Aleksandra Gojković

 

                         (Objavljeno u Narodnim novinama, 5. aprila 2022)

Peti Smit: O hrabrosti da se bude svoj

Peti Smit, Voz M, Geopoetika, 2018.

Prevod s engleskog: Muharem Bazdulj

Piše: Aleksandra Gojković

     Šezdeset i šest, pomislila sam, šta sad, kog đavola. Mogla sam da osetim kako moja hronologija narasta, i kako se sneg približava. Mogla sam da osetim mesec, ali ga nisam videla. Nebo je bilo zaklonjeno teškom maglom osvetljenom neprekidnim gradskim svetlima. Kad sam bila devojčica, noćno nebo je bilo velika karta sazvežđa, rog izobilja koji je izlivao kristalnu prašinu Mlečnog puta po svom prostranstvu boje abonosa, sloj zvezda koje bih vešto odmotavala u glavi.

     Primetila sam kako se končići na mojim tregericama prostiru preko mojih isturenih kolena. Još sam ista osoba, pomislila sam, sa svim svojim manama, istim koščatim kolenima i, hvala bogu na tome.

Jednostavan i hrabar život u kome se uopšte ne postavlja pitanje hoćeš li biti ono što jesi, jer, na kraju krajeva, samo to i možeš da budeš ako ti reč sloboda nešto zaista znači, i jedino kao takav možeš da doživiš ono što treba da doživiš i da sretneš one koje treba da sretneš, ma kako život izvoleo da se ti susreti nakon svega završe – deo je snažnog utiska koji čitaoca obuzima dok „guta“ Voz M Peti Smit, nepretenciozno i jednostavno napisanu knjigu, prividno ni o čemu konkretnom, a u stvari o životu samom.

Pre Voza M, Peti Smit (1946), uticajna figura na njujorškoj pank rok sceni, pesnik i vizuelna umetnica, objavila je dve knjige autobiografskih zapisa („Sakupljanje vune“ i „Samo deca“), u kojima se bavi periodom od detinjstva do slave. Voz M je priča o umetnici sada i ovde (to sada odnosi se na mesece pred njen 66. rođendan i malo nakon njega), priča o njenoj svakodnevici i gotovo monaškoj rutini, podeljenoj između jednostavnih obroka, dugog ispijanja kafe, pravljenja beležaka, opsesivnog čitanja i gledanja detektivskih serija („Jučerašnji pesnici su današnji detektivi. Provode život tragajući za stotim stihom, odgonetajući nerešen slučaj i zatim umorno nestaju u sutonu“). Deo te rutine su i kraća i duža putovanja umetnice, poslovne prirode ili tragom ličnih opsesija. Usred ove vidljive događajnosti je bogat unutrašnji život, protkan čudesnim i iskričavim asocijacijama u kojima se stapaju prošlost i sadašnjost, živi i mrtvi, bliski po krvi (veoma nežno govori o svojoj deci) ili po umetničkim pasijama.

Posebno su dirljivi delovi u kojima se Peti Smit seća svojih roditelja, brata sa kojim je bila jako bliska, prerano preminulog supruga, muzičara Freda Sonika Juniora, njenog „tihog čoveka“, s kojim joj je „brak bio suđen“.

U vreme pisanja knjige glumac i dramski pisac Sem Šepard, kauboj sa tetovažom mladog meseca između palca i kažiprsta, nekadašnji Petin ljubavnik a potom višedecenijski prijatelj, neko svoj, bio je živ. Fragmenti knjige posvećeni su njihovom međusobno podsticajnom ljudskom odnosu, u kome ni tišina nije bila neprijatnost, već prirodni produžetak razgovora.

Povlašćeno mesto u knjizi imaju i Bertold Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Žan Žene, Frida Kalo, Haruki Murakami, Nikola Tesla... Sa bistom velikog naučnika Peti Smit u trenutku stvaralačke krize, kada je pisanje „baca od letargije do uzbune“, i kada oseća da nije sva svoja, vodi imaginarni dijalog pred Crkvom Svetog Save u Njujorku. Tesla primećuje da je problem u tome što je negde zagubila radost, a „ako nemamo radosti, to je kao da smo mrtvi“.

Kad piše o upoznavanju sa velikim šahistom Bobijem Fišerom, vlasnikom teške naravi, koji joj se na početku susreta obraćao na veoma grub i uvredljiv način, agresivno iznoseći stvavove za koje zna da su joj odbojni, Peti implicitno govori i o tome kako se od ljudi uglavnom dobija ono na šta se pristane.

     Gledaj, gubiš vreme − rekla sam. Ja mogu biti podjednako odvratna samo na druge teme.

     Malo je ćutao pa je napokon spustio kapuljaču. Znaš li ijednu pesmu Badija Holija − pitao je.

     Sledećih nekoliko sati smo sedeli i pevali.

   Iako bi se moglo pomisliti drugačije, ova povremeno melanholična knjiga, u kojoj umetnica sagledava svoj život, nije deprimirajuća. Jer Peti Smit nije neko ko ima nihilistički stav prema životu i ko ne uočava u svetu oko sebe životne radosti i mogućnosti: pišući o gubicima i povremenim potonućima, ona u stvari čuva dostojanstvo životu - zatvoriti sebe za patnju, umrtviti neprijatna osećanja, značilo bi uskratiti sebi i mogućnost radovanja. Mogućnost da se zaista živi, a ne da se samo biva stariji. A Peti je izabrala ovo prvo. Zato u pocepanim tregericama sebi i dalje liči na nekadašnju devojčicu, punu snova i planova.

 .

                

Priča o ljubavi i svemu ostalom

Džulijan Barns, „Jedina priča“, Geopoetika, 2018.

Prevod s engleskog Jelena Lazić

Piše Aleksandra Gojković

   „... ljubav, čak i ona najvatrenija i najiskrenija, može, ako je dovoljno povrediš, da se zgruša u mešavinu sažaljenja i gneva. Ljubav ga je napustila, oterana je, malo-pomalo, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ali zaprepastilo ga je to što su emocije koje su je zamenile bile podjednako divlje kao ljubav koja se prethodno nalazila u njegovom srcu. I tako su njegov život i srce bili potreseni kao i ranije, samo što ona više nije bila u stanju da umiri njegovo srce.“

   Novom romanu Džulijana Barnsa (1946), britanskog književnog maga, kao i većini njegovih prethodnih knjiga, uostalom, („Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja“, „Troje“, „Ljubav itd.“, „Sto od limunovog drveta“, „Ovo liči na kraj“...), sasvim bi lepo pristajalo upozorenje – ne čitaj ako ne želiš da te pročitano „pomeri“, jer razmišljanje o „konačnim istinama“, makar bilo podstaknuto tuđim, fiktivnim sudbinama, uglavnom nije najprijatnije iskustvo.

   „Jedina priča“ je, na onom prvom, fabularnom nivou, roman o ljubavnoj vezi između devetnaestogodišnjeg Pola i četrdesetosmogodišnje Suzan, udate žene, koja će započeti tokom šezdesetih godina prošlog veka u lokalnom teniskom klubu nadomak Londona, a potom se, tokom narednih meseci i godina, odvijati na različitim mestima i u različitim okolnostima. U priči, koju glavni junak pripoveda sa poluvekovnom distancom, iz pozicije usamljenog čoveka, nema ničeg banalnog (a zar bi se drugačije i moglo očekivati od Barnsa?), jer je ona za pripovedača jedina priča, ona koja svojom autentičnošću i intenzitetom nadilazi svaki pokušaj malograđanskog sužavanja na tipičnu vezu zrele žene i neiskusnog muškarca. Naprotiv, ova priča, u kojoj se, pre svega, sreću dva bića, postaće za glavnog junaka, kad se sve okonča, ono iskustvo koje ima moć da sužava i boji sve kasnije odnose.

    Barns se u romanu, na onom najdubljem nivou, bavi emotivnim izborima, postupcima ljubavnika i njihovim konsekvencama, odbrambenim mehanizmima koje čovek razvija tokom godina kako bi se zaštitio i anestezirao u slučaju da se, u stanju nedovoljne budnosti, ipak emotivno „oklizne“ („nije mogao da odluči da li je njegova strategija selidbe ‒ od mesta do mesta, od žene do žene ‒ bila hrabra zbog priznavanja sopstvenih ograničenja, ili kukavička zbog njihovog prihvatanja“), kao i posledicama biranja takvog životnog modela.

    Deo primene ovakve mudrosti je i retrospektivno saznanje glavnog junaka da je u izvesnim godinama umesto emocionalnog života, manje-više svesno, odabrao socijalni život, i da sve to vodi ka tački u kojoj se, u samom finalu (a za nemali broj ljudi, kako podseća Barns, to finale počne mnogo pre starosti) od života više ne očekuje ništa sem udobnosti i manjka životnih uznemirenja. Ili, kako kaže Suzan, sumirajući „jednu od najvažnijih stvari koje treba znati o životu“: „Svi mi tražimo mesto gde ćemo se osećati bezbedno. I, ako ga ne pronađemo, onda moramo da naučimo kako da nam brže prođe vreme“.

    Pitanje kojim počinje roman, „Da li biste radije voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo?“, čitaoca, kako odmiče knjiga, vodi jednom drugom, nepatetičnom i baš zbog toga uznemirujućem pitanju: može li se uopšte zaista živeti ako čovek odluči da utiša svoja osećanja i emotivne potrebe i prepusti kompas razumu? I da li je takvo razumno ponašanje, uopšte razumno? A, na kraju, i sasvim suprotno glavnoj intenciji romana: Da li je jedina priča, zaista jedina, ili postaje to tek kad se budućim pričama, svesno ili nesvesno, prestane da daje prava šansa, u samoodbrani ili zbog želje da se romantizuje sopstvena prošlost?

                  

Irvin Jalom, “O sebi”: Putovanje kroz ispunjen život

Irvin Jalom, „O sebi“ (Priča psihoterapeuta), Psihopolis, 2017.

Prevod s engleskog: Milan Đurišić

Piše: Aleksandra Gojković

“Autori kao Dostojevski, Tolstoj, Beket, Kundera, Hese, Mutis i Hamsun nisu se u prvom redu bavili problemima kao što su društvene klase, udvaranje, seksualna privlačnost, misterija ili osveta; njihove teme su išle mnogo dublje, dopirale su do parametara egzistencije. Oni su se trudili da pronađu smisao u besmislenom svetu i otvoreno su se suočavali sa neizbežnošću smrti i nepremostivom izolacijom. Osećao sam povezanost sa ovakvim problemima smrtnika. Osećao sam kao da pričaju moju priču; i ne samo moju priču, već takođe i priču svakog pacijenta koji mi se ikada obratio za pomoć. Bilo mi je sve jasnije da su se mnogim problemima sa kojima su se pacijenti borili – starenje, gubitak, smrt, glavni izbori u životu, kao što je izbor profesije ili supružnika – uverljivije bavili romanopisci i filozofi nego pripadnici moje discipline.“

                (Irvin Jalom, „O sebi“)   
         

                                            

Autobiografiju Irvina Jaloma (1931), američkog psihoterapeuta i pisca jevrejskog porekla, jednostavno naslovljenu „O sebi“, privlačno je čitati iz istog razloga iz koga su ljubitelji proze japanskog autora Harukija Murakamija pročitali njegovu knjigu “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, i zbog čega se, uostalom, čitaju i druge knjige istaknutih ličnosti: u nameri da se sazna nešto više o unutrašnjem svetu koji se krije iza njihovog javno publikovanog rada i da se tako dopuni mozaik o jednoj od mogućih ljudskih sudbina.

Ovde otprilike i prestaju paralele koje se mogu povući između dve knjige: Jalom je u „skidanju velova“ mnogo neposredniji i konkretniji, i, za razliku od Murakamija, čije su „granice“ u razotkrivanju intime mnogo jasnije i vidljivije, Jalom svojim roditeljima i supruzi posvećuje veliki deo knjige. 

Poznati psihoterapeut otvoreno piše o ambivalentnom odnosu prema roditeljima (koji tokom pisanja knjige, na neki način, prevazilazi), o mukotrpnom školovanju tokom koga je, iz straha da neće uspeti ako uspori, pred sebe postavljao ciljeve koji su ga često iznurivali, o zaokretima u profesionalnoj karijeri i izazovima sa kojima se susreću ljudi koji su rešili da iz jedne oblasti, kojom „vladaju“, zakorače na sklizak teren novog, prihvatajući unutrašnji izazov. Za Jaloma je to bilo okretanje ka filozofskoj literaturi koju je želeo da uključi u svoj psihoterapijski rad i odluka da, nakon pisanja stručnih knjiga, koje su postigle značajan uspeh, zakorači u svet lepe književnosti na kome je tek morao da savlada prve korake.

Stranice na kojima piše o svojoj supruzi Merilin (1932), ambicioznoj ženi koja nije odustala od karijere uprkos stvaranju brojne porodice (Jalomovi imaju četvoro dece), neka su vrsta ogleda o tome šta je po Jalomu neophodno za dobar brak: sličan pogled na svet, tolerantnost, želja da se bude tu za onog drugog, spremnost da se trzavice rešavaju i prevladaju. 

Jalom u knjizi piše i o bračnim problemima, ali mnogo više o tome čime ga je buduća supruga osvojila: uz to što je bila lepa i, za razliku od njega, društvena i spontana, nikad pre nje nije sreo devojku koja je toliko mnogo čitala i mogla satima da priča o knjigama, a čitanje je od detinjstva bilo i njegova ozbiljna strast. Kroz usputne napomene o bračnom životu, Jalom slika kako se njihova ljubav gradila tokom godina i kako su naučili da se jedno drugome prilagode bez obzira na različitosti u nekim potrebama.

U knjizi je opisan i niz anegdotskih situacija iz autorovog života, poput upoznavanja sa čuvenim psihijatrom Viktorom Franklom, kada je shvatio da i velikani imaju ljudske mane, boravka u kampu za meditaciju u Indiji, gde je, uprkos strogim pravilima, uspeo da se izbori za neke privilegije, ili avionskog leta tokom koga je, igrajući satima jednu video-igricu, savladao tehniku brzog kucanja na računaru.

Znatan deo autobiografje Jalom posvećuje načinu na koji je pisao svoje knjige, otkrivajući da je kod prvog romana, „Kad je Niče plakao“, bio u grču da ne izneveri istorijski okvir i da priča ne deluje nerealno, a kasnije je pisanju pristupao mnogo opuštenije, ali i dalje pomno istražujući dostupnu literaturu.

Kroz čitavu knjigu provlači se tema uspostavljanja bliskosti kao elementa bez koga nema ni prijateljstva, ni ljubavi, ali ni prave pomoći drugom čoveku. Jalom ovom knjigom, za koju tvrdi da je njegovo poslednje delo, na neki način demonstrira kako se stvara poverenje: tako što čovek pristane da sebe (čitaj: svoje misli) izloži drugima, čuvajući pritom sopstvene granice bez da ih se grčevito drži. 

Veoma otvoreno Jalom piše i o vlastitom suočavanju sa strahom od smrti i gubitkom telesne i mentalne snage, koji je sebi dodatno „otežao“ vodeći godinama grupne psihoterapijske seanse sa teško bolesnim pacijentima. 

U intervjuu koji je Neda Valčić Lazović uradila za RTS povodom Jalomove autobiografske knjige, slavni psihoterapeut kaže kako je kroz praksu zaključio da se sa strahom od bliskog gubitka života mnogo lakše nose oni koji su imali ispunjen život. Ovo je knjiga o jednom takvom životu.

TREĆI DEO NAPULJSKIH PRIČA: Između svojih i tuđih potreba

Elena Ferante, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, Booka, 2018.

Prevod s italijanskog: Jelena Brborić

Piše: Aleksandra Gojković

Verovala sam da treba sve da znam, o svemu da se staram. Šta je mene bilo briga za politiku, za borbu. Želela sam da se ne obrukam pred muškarcima, da pokažem da sam na visini. Na visini čega? Njihovog načina razmišljanja, sasvim iracionalnog. Toliko bejah zapela da usvojim popularne stavove, uzaludan trud. Bila sam uslovljena obrazovanjem koje mi je oblikovalo misli, način izražavanja. Kakve sam tajne paktove sklopila sama sa sobom kako bih se istakla?

   Ista ona magija gustog i suptilnog pripovedanja o ključnim životnim temama koja je u prva dva toma “Napuljskih priča” Elene Ferante navodila čitaoce širom planete da sa iščekivanjem i nemirom okreću svaku narednu stranicu romana, savršeno funkcioniše i u trećem delu ovog četvoroknjižja, “Priči o onima koji odlaze i onima koji ostaju”.

   Suočen na svakoj stranici sa novim dokazima u prilog ranjivosti unutrašnjeg mehanizma koji nam omogućava da koračamo kroz svet, a ostavljen bez zaklona cinizma, tako dragog ovom vremenu ali ne i Eleni Ferante, čitalac više oseća nego što misli (mada razmišljanje nakon čitanja i te kako sledi!), a to je verovatno i osnovna tajna velikog uspeha ove književne sage. “Napuljske priče” se “gutaju”, onako kako se to radilo u detinjstvu sa uzbudljivim knjigama.

   Dok prvi deo zamašnog romana vremenski obuhvata detinjstvo Elene i Lile, dveju napuljskih devojčica koje odrastaju u siromaštvu u godinama nakon Drugog svetskog rata, a drugi govori o njihovoj najranijoj mladosti i ključnim izborima koji će im trasirati život (Elena nastavlja školovanje na univerzitetu, Lila se udaje, ispostaviće se, veoma loše), treća knjiga posvećena je ulasku u doba zrelosti.

    Elena je na pragu braka sa mladićem iz ugledne porodice, objavila je knjigu koja je postigla uspeh, a Lila je ponovo zaglavljena u borbi za golo preživljavanje.

   Iako i dalje sledi nit pripovedanja o jednom turbulentnom prijateljstvu, na stalnoj klackalici između bliskosti i distance, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” otvara i brojna druga pitanja koja se tiču šireg društvenog konteksta: talasa studentskih protesta s kraja šezdesetih godina 20. veka, bunta protiv postojećeg obrazovnog sistema, političkog stanja, društvenog licemerja i socijalnih nejednakosti, previranja tokom sedamdesetih.
  

    U atmosferi sveopšte uzavrelosti Elena preispituje i sopstvenu životnu poziciju. Da li njen novi društveni položaj može da neutrališe sve životne neugodnosti i uskraćenosti na koje je pristala (veza bez strasti i prave nežnosti, nedostatak suštinskog razumevanja, a time i prave podrške među supružnicima) ili je cena prevelika i neodrživa? A možda čak i izlišna ako se već ceo svet menja?

   Treća knjiga se završava Eleninom odlukom da sebe pretpostavi drugima. Šta će joj ta odluka doneti i kako će se odraziti na živote onih oko nje razlog je za grozničavo iščekivanje finalnog dela romana. A koliko se knjiga danas iščekuje na takav način, uprkos sveopštoj hiperprodukciji?

Elena Ferante: Zavodljiva priča o odrastanju i sazrevanju

Elena Ferante, “Moja genijalna prijateljica“ i “Priča o novom prezimenu“, Booka, 2017.

Prevod sa italijanskog: Mirjana Ognjanović i Jelena Brborić

Piše: Aleksandra Gojković

     Oveštala je fraza da se u dobrim knjigama spajaju zanimljiva radnja i misaona dubina, ali se ova kombinacija u praksi ne sreće tako često iz prostog razloga što je nije lako ostvariti. 

       Romani iz “napolitanske tetralogije” Elene Ferante, od kojih su na srpski do sada prevedena dva: Moja genijalna prijateljica i Priča o novom prezimenu, uspevaju da pripovedanjem o odrastanju i sazrevanju u predgrađu Napulja, koje se proteže od sredine prošlog veka naovamo, potpuno zaokupe pažnju čitalaca. Hronika jednog prijateljstva i vremena u kome je ono nastalo, trajalo i prekinulo se, ispričana je razoružavajućom iskrenošću koja čitaocima nudi tako mnogo mogućnosti za identifikaciju.

     Glavne junakinje romana povezuje siromaštvo njihovih porodica koje gotovo da poništava izglede za svetlu budućnost. Naratorka Elena je ćerka opštinskog portira, sklona razmišljanju i oklevanju, a njena najbolja prijateljica, genijalna Lila, dete obućara koje uz brojne talente poseduje i prgavu narav, sklonost inaćenju i osvetoljubivost. Ta razlika u njihovim prirodama, koja čini da Lila bude kolovođa, a Elena ona koja sledi, biće razlog brojnih nesporazuma i uzrok Eleninog stalnog bolnog osećaja zakinutosti. Odnos koji varira između rivalstva i prijateljske ljubavi, istovremeno je i podsticaj za obe devojčice da se ostvare kao ličnosti i pobegnu od tužne sudbine svojih majki.

   Elena i Lila se bore na različite načine: prva nastavlja školovanje, a druga se, posle nevoljnog prekida obrazovanja, okreće bogatoj udaji.  Čitalac u drugoj knjizi biva uvučen u priču o bračnom životu punom nasilja, u kome muškarac može da udari ženu bez ozbiljne osude okoline, uz prećutno razumevanje da se “loš” karakter leči batinama. A ponekad nije potreban ni takav izgovor: jer batine su u siromašnoj i patrijarhalnoj sredini posleratnog Napulja univerzalan lek za sve, ponajviše za sveopšte nezadovoljstvo životom.

     Velika tema ove knjige je i ulazak siromašne obrazovane devojke u svet onih koji su privilegovani poreklom. Priča se prekida baš na onom mestu kad za Elenu sledi život bez zaklona obrazovnih institucija...

   Booka je najavila da će treći deo napolitanske tetralogije, Oni koji odlaze i oni koji ostaju, biti objavljen u srpskom prevodu u januaru 2018, a poslednji - Priča o izgubljenom detetu, u oktobru iste godine. 

     Nagađalo se godinama unazad ko je pravi autor ovog romana i prethodnih knjiga sa potpisom Elene Ferante. Jesenas je misteriju (da li definitivno?) razrešio novinar Klaudio Gati, koji je prateći tokove novca utvrdio da se iza pseudonima krije italijanska prevoditeljka Anita Raja. Postoje čak i pretpostavke da je knjigu pisala u četiri ruke sa suprugom, piscem Domenikom Starnoneom. Iako je posle ove objave bilo onih koji su tvrdili da u ritmu pripovedanja primećuju tragove četiri ruke, ja ih nisam primetila. Obe knjige u prevodu na srpski deluju savršeno kompaktno. Bez tog osećaja kompaktnosti, uostalom, teško da bi moglo biti i velike sugestivnosti kojom ova proza zrači.

       Velika popularnost romana Elene Ferante dešava se u vreme kada brojne čitaoce osvaja i šestotomna autobiografska knjiga “Moja borba” Norvežanina Karla Uvea Knausgora. Činjenica da su planetarnu pažnju uspele da osvoje knjige vrhunske proze čiji autori pripovedajući o intimnom pišu o suštinskom a ne o banalnom, bar na trenutak ohrabruje pred sveopštom najezdom literature za samozaborav.

Murakami o trčanju maratona ili Šta sve dobijaš kad se nečemu zbilja posvetiš

Haruki Murakami, “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, Geopoetika, 2016.

Prevod sa japanskog Divna Glumac

Piše: Aleksandra Gojković

   Od kako sam pročitala Murakamijevu knjigu autobiografskih zapisa “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, u kojoj ovaj pisac pred čitaoca iznosi svoje impresije o životu maratonca-rekreativca, a zapravo o značaju discipline, odgovornosti prema sebi i svojim darovitostima, ali i o starenju i krhkosti tela i duha, koje s vremenom nužno dođu, preporučujem je prijateljima kao literaturu za leto, jesen, zimu ili proleće, po želji.

   Ne znam koliko će ova knjiga biti zanimljiva onima koji bi da skinu velove sa tajanstvene prirode Harukija Murakamija. Mislim u stvari da neće.

   Japanski pisac na jednom mestu beleži ono što čitalac već sluti o njemu na osnovu naratora-usamljenika iz čijeg ugla u svojim romanima bira da govori (posebno se taj osećaj specifično murakamijevske teskobnosti stiče u "Norveškoj šumi" i "Bezbojnom Cukuru Tazakiju i njegovim godinama hodočašća"):

"Kada mi neko uputi neopravdanu kritiku (ili bar ja mislim da je neopravdana), ili kada me ne razume neko za koga sam se nadao da će me razumeti, ja trčim nešto dalje nego inače. Do te mere da sebe fizički iscrpim. I tako iznova shvatim da sam slabo ljudsko biće sa ograničenim moćima. Shvatim to fizički, na onom najnižem nivou. Time što trčim dalje nego inače, telo mi ipak ojača, makar i neznatno. Ako sam neraspoložen, dovoljno je samo da to primenim na sebi. Ako sam nečim osujećen, dovoljno je samo da utoliko poboljšam sebe. Tako sam uvek živeo. Ono što može da se proguta bez reči progutam tako kako jeste, a onda ga (preoblikovanog koliko god je moguće) oslobodim u prostranstvo romana kao jedan deo priče“.

   Ipak u tome nema nikakvog otkrovenja, jer čitalac je, kao što rekoh, to slutio. Murakami ostaje krajnje suzdržan kad su u pitanju porodični detalji, zato je uostalom, da bi izbegao da duboko zaroni "sebi pod kožu", i rešio da ovu knjigu piše kao fragmente o spoznajama jednog trkača na duge pruge, a ne kao ispovest koja teče od detinjstva, preko odrastanja do zrelosti.

   Zanimljivo je nešto drugo, ono što Murakamijevim junacima često izmiče, a pisac navodi kao saznanje do koga je došao tokom svog iskustva preduzetnika-ugostitelja u koje se upustio nakon završetka fakulteta i ženidbe:

“Sada shvatam da je u životu, ako izuzmemo doba kada je čovek stvarno mlad, neophodno napraviti listu prioriteta. Napraviti redosled po kojem ćete i kako rasporediti vreme i energiju. Ako do nekog životnog doba u sebi ne razradite do tančina takav sistem, nedostajaće vam fokus u životu i postaćete čovek bez cilja.“

   U jednom trenutku pisac je shvatio da mu pisanje posle zatvaranja kafea, u ranim jutarnjim satima, ne može doneti nikakvo istinsko zadovoljstvo zbog napisanog, uprkos početnim uspesima, jer tako iscrpljen i premorene glave nikada neće ponuditi svoj maksimum.

Murakami, na drugačiji, sebi svojstven način, obrazlaže ono što je i zaljubljeni Flober preporučio Lujzi Kole u pismu iz 1846. godine: od velikih napora u sabijenim rokovima važnija je dnevna rutina.

   Savetujući Lujzi da se mane preteranog rada koji vodi iznurenosti, Flober piše:

„Ne mogu da hrane bogate večere i velike orgije, nego dosledan i postojan način ishrane. Radi svakoga dana, sa strpljenjem, podjednak broj časova. Navikni se da vodiš vredan i miran život; odmah ćeš osetiti u njemu velike čari, i on će ti dati snage. I ja sam imao ludu naviku da cele noći provodim budan; to čoveka vodi samo zamaranju.“

   Na jednom mestu, tonom u kome nema ničega propovedničkog (što bi zaličilo na self-help literaturu), već pisac prenosi lično iskustvo koje nekome može, ali uopšte ne mora biti od koristi, Murakami opisuje kako se posle jedne posebno naporne trke na duge staze osećao dobro, u njemu su nestali strahovi i blokade za koje nije ni znao da postoje.

„Posle skoro pola dana konačno sedim na zemlji, peškirom brišem znoj, halapljivo gutam vodu, razvezujem pertle na patikama i dok okolina polako tone u sumrak, pažljivo istežem nožne članke. I kao da sam se tek sada osvestio, u grudima mi se javilo osećanje, možda ne baš ponosa, ali svakako osećanje svojevrsnog uspeha. Bila je to i lična sreća, ali istovremeno i olakšanje što je u meni još bilo snage da prihvatim rizik i savladam ga. Možda je jači od sreće bio upravo taj osećaj olakšanja. Mogao sam da osetim kako se u mom telu postepeno razvezuje nešto poput čvrsto uvezanog čvora. A nisam ni primetio da u meni uopšte postoji tako nešto.“

   U RTS-ovoj emisiji „Autoportret“ pisac Vladimir Pištalo je nedavno rekao kako započeto treba dovršavati jer se čovek posle obavljenog posla promeni, drugačije sagleda sebe.

   U svetu u kome se neprekidno juri i u kome svakoga dana postoji mnogo kratkih rokova, zgodno je zapitati se šta nam je zaista prioritet, i šta istinski želimo da započnemo i završimo. Jer završeno nas menja kao što nas i nezavršeno drži u stalnom stanju iščekivanja i čežnje - za vremenom kada ćemo nešto moći, za prilikom koja će biti prava. 

   Murakamijeva knjiga podstiče na razmišljanje a zaključci o tome šta je dobro i korisno ne moraju biti bliski piščevim. Dovoljno je već što čitalac sebi postavi neka bitna pitanja.