Knjiga Jelene Rosić "Dan kada je Miz Lili postala ono što je oduvek bila" (Arhipelag), ovogodišnje dobitnice nagrade "Stevan Sremac", uistinu se može nazvati pravom književnošću, ako se pod tim podrazumeva tekst koji može ozbiljno da razdrma i baci na razmišljanje. Introspekcija je, tokom i posle čitanja ove knjige, zapravo, nužna.Šta nam znači jezik kojim govorimo? U kojoj meri nas određuje? Da li sam ja podjednako ja, ako govorim na engleskom, kineskom ili japanskom? Da li sagovornici sa govornog područja na kome nismo odrastali dovoljno razumeju ono što im govorimo čak i ako je to sintaksički savršeno?
Jelena Rosić koja i sama od 1998. godine živi u inostranstvu (Viskonsin, SAD) piše o "našim" ljudima koji su se iz raznih razloga, a svi se mogu svesti u jedan - potraga za mirnom lukom i boljim životom - obreli preko okeana. Njihovi životi su, manje ili više "izubljeni u prevodu" jer su osuđeni na osećaj nepripadanja.
Životna drama vezana je i za "dramu" maternjeg jezika koji se preseljenjem nužno transformiše u amalgam jezika sećanja i jezika kojim se govori u novoj sredini. Može se, naravno, reći: "Dobro, pa? To je podrazumevajuća nužnost! Ne može i jare i pare".
Ova knjiga je namenjena onima koji nisu skloni takvom komentaru. U stvari, onima koji nisu odustali od potrebe da tragaju za smislom ma koliko sve išlo u pravcu obezvređivanja bilo kakvog napora i prihvatanja ponašanja po sistemu "prepustimo se struji". Onima koji sebi još uvek dozvoljavaju luksuz da primećuju i misle dalje od sutrašnjeg dana.
