Piše Aleksandra Gojković
Novi roman norveškog pisca Erlenda Lua "Popis" čita se kao i njegova prethodna dela - u jednom dahu, ali je, i u ovom slučaju, doživljavanje pročitanog duže od samog čitanja.
Lu se ovoga puta prihvatio pisanja o književnoj kritici i kritičarima, stavljajući u prvi plan vremešnu i ne posebno popularnu pesnikinju koja, posle duže pauze, objavljuje novu zbirku. Kritika nije preterano blagonaklona, čemu je doprinela i ona lično raspalivši po kritičarima pred sam izlazak povratničkih stihova.
Ophrvana raznim problemima, uključujući i ozbiljan nedostatak sredstava za život, pesnikinja će poželeti da se osveti i njen bes će prerasti u niz bizarnih i brutalnih akcija u koje spada i fizički obračun sa studentom koji je napisao jednu od negativnih recenzija. Ispostaviće se da ovaj mladić i nije preterani poklonik poezije a nije ni posebno poetski obrazovan...
Bez obzira na plastično opisanu sumasišavšu pesnikinju koja se oseća hronično zakinutom (nikada nije dobila glavnu skandinavsku nagradu) i neke druge likove koji kao da su "ispali" iz predloška filmskog scenarija (poput njenog psihijatra koji skuplja vredne ploče, spava sa pacijentkinjama i sanja o danu kada će otići u penziju da živi o trošku države) ovo je mnogo više knjiga o globalnoj situaciji nego o samim likovima, o činjenici da i umetnošću upravljaju "neumetnički" mehanizmi (marketing, poznanstva, trendovi) i da se, čak i u bogatim skandinavskim zemljama teško živi ako se računa samo na sopstvenu individualnost i delanje u domenu kulture i umetnosti.
Luovi likovi imaju sklonost da odu predaleko, da prekorače liniju iza koje počinje košmar i susret sa nekim drugim sobom, a odgovor na pitanje "šta bi bilo kad bi bilo", kao i u prethodnim romanima ovog autora nije preterano prijatan, ali je protkan dovoljnom dozom humora da se stvori privid bezbedne (čitalačke) distance.
"Kato Vold je pročitao pesme i dopalo mu se. Nije verovao da Nina još ima nečega u sebi. Zajedno su izabrali osamdeset pesama koje bi trebalo da otvore decenijama zatvorena vrata, i povrate Ninino samopouzdanje. Njeni čitaoci će saznati ne samo da je još živa već i da piše, i to bolje nego ikada ranije. Tako je makar mislio Kato. Tvrdio je čak i da će se klub liričara upecati, što svakako nije bilo tačno, ali ipak, njegovo oduševljenje Bosforom bilo je veliko, zasad."
Novi roman norveškog pisca Erlenda Lua "Popis" čita se kao i njegova prethodna dela - u jednom dahu, ali je, i u ovom slučaju, doživljavanje pročitanog duže od samog čitanja.
Lu se ovoga puta prihvatio pisanja o književnoj kritici i kritičarima, stavljajući u prvi plan vremešnu i ne posebno popularnu pesnikinju koja, posle duže pauze, objavljuje novu zbirku. Kritika nije preterano blagonaklona, čemu je doprinela i ona lično raspalivši po kritičarima pred sam izlazak povratničkih stihova.
 |
| Erlend Lu |
Bez obzira na plastično opisanu sumasišavšu pesnikinju koja se oseća hronično zakinutom (nikada nije dobila glavnu skandinavsku nagradu) i neke druge likove koji kao da su "ispali" iz predloška filmskog scenarija (poput njenog psihijatra koji skuplja vredne ploče, spava sa pacijentkinjama i sanja o danu kada će otići u penziju da živi o trošku države) ovo je mnogo više knjiga o globalnoj situaciji nego o samim likovima, o činjenici da i umetnošću upravljaju "neumetnički" mehanizmi (marketing, poznanstva, trendovi) i da se, čak i u bogatim skandinavskim zemljama teško živi ako se računa samo na sopstvenu individualnost i delanje u domenu kulture i umetnosti.
Luovi likovi imaju sklonost da odu predaleko, da prekorače liniju iza koje počinje košmar i susret sa nekim drugim sobom, a odgovor na pitanje "šta bi bilo kad bi bilo", kao i u prethodnim romanima ovog autora nije preterano prijatan, ali je protkan dovoljnom dozom humora da se stvori privid bezbedne (čitalačke) distance.
Нема коментара:
Постави коментар