Elena Ferante: Zavodljiva priča o odrastanju i sazrevanju

Elena Ferante, “Moja genijalna prijateljica“ i “Priča o novom prezimenu“, Booka, 2017.

Prevod sa italijanskog: Mirjana Ognjanović i Jelena Brborić

Piše: Aleksandra Gojković

     Oveštala je fraza da se u dobrim knjigama spajaju zanimljiva radnja i misaona dubina, ali se ova kombinacija u praksi ne sreće tako često iz prostog razloga što je nije lako ostvariti. 

       Romani iz “napolitanske tetralogije” Elene Ferante, od kojih su na srpski do sada prevedena dva: Moja genijalna prijateljica i Priča o novom prezimenu, uspevaju da pripovedanjem o odrastanju i sazrevanju u predgrađu Napulja, koje se proteže od sredine prošlog veka naovamo, potpuno zaokupe pažnju čitalaca. Hronika jednog prijateljstva i vremena u kome je ono nastalo, trajalo i prekinulo se, ispričana je razoružavajućom iskrenošću koja čitaocima nudi tako mnogo mogućnosti za identifikaciju.

     Glavne junakinje romana povezuje siromaštvo njihovih porodica koje gotovo da poništava izglede za svetlu budućnost. Naratorka Elena je ćerka opštinskog portira, sklona razmišljanju i oklevanju, a njena najbolja prijateljica, genijalna Lila, dete obućara koje uz brojne talente poseduje i prgavu narav, sklonost inaćenju i osvetoljubivost. Ta razlika u njihovim prirodama, koja čini da Lila bude kolovođa, a Elena ona koja sledi, biće razlog brojnih nesporazuma i uzrok Eleninog stalnog bolnog osećaja zakinutosti. Odnos koji varira između rivalstva i prijateljske ljubavi, istovremeno je i podsticaj za obe devojčice da se ostvare kao ličnosti i pobegnu od tužne sudbine svojih majki.

   Elena i Lila se bore na različite načine: prva nastavlja školovanje, a druga se, posle nevoljnog prekida obrazovanja, okreće bogatoj udaji.  Čitalac u drugoj knjizi biva uvučen u priču o bračnom životu punom nasilja, u kome muškarac može da udari ženu bez ozbiljne osude okoline, uz prećutno razumevanje da se “loš” karakter leči batinama. A ponekad nije potreban ni takav izgovor: jer batine su u siromašnoj i patrijarhalnoj sredini posleratnog Napulja univerzalan lek za sve, ponajviše za sveopšte nezadovoljstvo životom.

     Velika tema ove knjige je i ulazak siromašne obrazovane devojke u svet onih koji su privilegovani poreklom. Priča se prekida baš na onom mestu kad za Elenu sledi život bez zaklona obrazovnih institucija...

   Booka je najavila da će treći deo napolitanske tetralogije, Oni koji odlaze i oni koji ostaju, biti objavljen u srpskom prevodu u januaru 2018, a poslednji - Priča o izgubljenom detetu, u oktobru iste godine. 

     Nagađalo se godinama unazad ko je pravi autor ovog romana i prethodnih knjiga sa potpisom Elene Ferante. Jesenas je misteriju (da li definitivno?) razrešio novinar Klaudio Gati, koji je prateći tokove novca utvrdio da se iza pseudonima krije italijanska prevoditeljka Anita Raja. Postoje čak i pretpostavke da je knjigu pisala u četiri ruke sa suprugom, piscem Domenikom Starnoneom. Iako je posle ove objave bilo onih koji su tvrdili da u ritmu pripovedanja primećuju tragove četiri ruke, ja ih nisam primetila. Obe knjige u prevodu na srpski deluju savršeno kompaktno. Bez tog osećaja kompaktnosti, uostalom, teško da bi moglo biti i velike sugestivnosti kojom ova proza zrači.

       Velika popularnost romana Elene Ferante dešava se u vreme kada brojne čitaoce osvaja i šestotomna autobiografska knjiga “Moja borba” Norvežanina Karla Uvea Knausgora. Činjenica da su planetarnu pažnju uspele da osvoje knjige vrhunske proze čiji autori pripovedajući o intimnom pišu o suštinskom a ne o banalnom, bar na trenutak ohrabruje pred sveopštom najezdom literature za samozaborav.