Priča o ljubavi i svemu ostalom

Džulijan Barns, „Jedina priča“, Geopoetika, 2018.

Prevod s engleskog Jelena Lazić

Piše Aleksandra Gojković

   „... ljubav, čak i ona najvatrenija i najiskrenija, može, ako je dovoljno povrediš, da se zgruša u mešavinu sažaljenja i gneva. Ljubav ga je napustila, oterana je, malo-pomalo, iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ali zaprepastilo ga je to što su emocije koje su je zamenile bile podjednako divlje kao ljubav koja se prethodno nalazila u njegovom srcu. I tako su njegov život i srce bili potreseni kao i ranije, samo što ona više nije bila u stanju da umiri njegovo srce.“

   Novom romanu Džulijana Barnsa (1946), britanskog književnog maga, kao i većini njegovih prethodnih knjiga, uostalom, („Floberov papagaj“, „Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja“, „Troje“, „Ljubav itd.“, „Sto od limunovog drveta“, „Ovo liči na kraj“...), sasvim bi lepo pristajalo upozorenje – ne čitaj ako ne želiš da te pročitano „pomeri“, jer razmišljanje o „konačnim istinama“, makar bilo podstaknuto tuđim, fiktivnim sudbinama, uglavnom nije najprijatnije iskustvo.

   „Jedina priča“ je, na onom prvom, fabularnom nivou, roman o ljubavnoj vezi između devetnaestogodišnjeg Pola i četrdesetosmogodišnje Suzan, udate žene, koja će započeti tokom šezdesetih godina prošlog veka u lokalnom teniskom klubu nadomak Londona, a potom se, tokom narednih meseci i godina, odvijati na različitim mestima i u različitim okolnostima. U priči, koju glavni junak pripoveda sa poluvekovnom distancom, iz pozicije usamljenog čoveka, nema ničeg banalnog (a zar bi se drugačije i moglo očekivati od Barnsa?), jer je ona za pripovedača jedina priča, ona koja svojom autentičnošću i intenzitetom nadilazi svaki pokušaj malograđanskog sužavanja na tipičnu vezu zrele žene i neiskusnog muškarca. Naprotiv, ova priča, u kojoj se, pre svega, sreću dva bića, postaće za glavnog junaka, kad se sve okonča, ono iskustvo koje ima moć da sužava i boji sve kasnije odnose.

    Barns se u romanu, na onom najdubljem nivou, bavi emotivnim izborima, postupcima ljubavnika i njihovim konsekvencama, odbrambenim mehanizmima koje čovek razvija tokom godina kako bi se zaštitio i anestezirao u slučaju da se, u stanju nedovoljne budnosti, ipak emotivno „oklizne“ („nije mogao da odluči da li je njegova strategija selidbe ‒ od mesta do mesta, od žene do žene ‒ bila hrabra zbog priznavanja sopstvenih ograničenja, ili kukavička zbog njihovog prihvatanja“), kao i posledicama biranja takvog životnog modela.

    Deo primene ovakve mudrosti je i retrospektivno saznanje glavnog junaka da je u izvesnim godinama umesto emocionalnog života, manje-više svesno, odabrao socijalni život, i da sve to vodi ka tački u kojoj se, u samom finalu (a za nemali broj ljudi, kako podseća Barns, to finale počne mnogo pre starosti) od života više ne očekuje ništa sem udobnosti i manjka životnih uznemirenja. Ili, kako kaže Suzan, sumirajući „jednu od najvažnijih stvari koje treba znati o životu“: „Svi mi tražimo mesto gde ćemo se osećati bezbedno. I, ako ga ne pronađemo, onda moramo da naučimo kako da nam brže prođe vreme“.

    Pitanje kojim počinje roman, „Da li biste radije voleli mnogo, pa onda i mnogo patili, ili voleli malo, pa i patili malo?“, čitaoca, kako odmiče knjiga, vodi jednom drugom, nepatetičnom i baš zbog toga uznemirujućem pitanju: može li se uopšte zaista živeti ako čovek odluči da utiša svoja osećanja i emotivne potrebe i prepusti kompas razumu? I da li je takvo razumno ponašanje, uopšte razumno? A, na kraju, i sasvim suprotno glavnoj intenciji romana: Da li je jedina priča, zaista jedina, ili postaje to tek kad se budućim pričama, svesno ili nesvesno, prestane da daje prava šansa, u samoodbrani ili zbog želje da se romantizuje sopstvena prošlost?