Irvin Jalom, “O sebi”: Putovanje kroz ispunjen život

Irvin Jalom, „O sebi“ (Priča psihoterapeuta), Psihopolis, 2017.

Prevod s engleskog: Milan Đurišić

Piše: Aleksandra Gojković

“Autori kao Dostojevski, Tolstoj, Beket, Kundera, Hese, Mutis i Hamsun nisu se u prvom redu bavili problemima kao što su društvene klase, udvaranje, seksualna privlačnost, misterija ili osveta; njihove teme su išle mnogo dublje, dopirale su do parametara egzistencije. Oni su se trudili da pronađu smisao u besmislenom svetu i otvoreno su se suočavali sa neizbežnošću smrti i nepremostivom izolacijom. Osećao sam povezanost sa ovakvim problemima smrtnika. Osećao sam kao da pričaju moju priču; i ne samo moju priču, već takođe i priču svakog pacijenta koji mi se ikada obratio za pomoć. Bilo mi je sve jasnije da su se mnogim problemima sa kojima su se pacijenti borili – starenje, gubitak, smrt, glavni izbori u životu, kao što je izbor profesije ili supružnika – uverljivije bavili romanopisci i filozofi nego pripadnici moje discipline.“

                (Irvin Jalom, „O sebi“)   
         

                                            

Autobiografiju Irvina Jaloma (1931), američkog psihoterapeuta i pisca jevrejskog porekla, jednostavno naslovljenu „O sebi“, privlačno je čitati iz istog razloga iz koga su ljubitelji proze japanskog autora Harukija Murakamija pročitali njegovu knjigu “O čemu govorim kad govorim o trčanju”, i zbog čega se, uostalom, čitaju i druge knjige istaknutih ličnosti: u nameri da se sazna nešto više o unutrašnjem svetu koji se krije iza njihovog javno publikovanog rada i da se tako dopuni mozaik o jednoj od mogućih ljudskih sudbina.

Ovde otprilike i prestaju paralele koje se mogu povući između dve knjige: Jalom je u „skidanju velova“ mnogo neposredniji i konkretniji, i, za razliku od Murakamija, čije su „granice“ u razotkrivanju intime mnogo jasnije i vidljivije, Jalom svojim roditeljima i supruzi posvećuje veliki deo knjige. 

Poznati psihoterapeut otvoreno piše o ambivalentnom odnosu prema roditeljima (koji tokom pisanja knjige, na neki način, prevazilazi), o mukotrpnom školovanju tokom koga je, iz straha da neće uspeti ako uspori, pred sebe postavljao ciljeve koji su ga često iznurivali, o zaokretima u profesionalnoj karijeri i izazovima sa kojima se susreću ljudi koji su rešili da iz jedne oblasti, kojom „vladaju“, zakorače na sklizak teren novog, prihvatajući unutrašnji izazov. Za Jaloma je to bilo okretanje ka filozofskoj literaturi koju je želeo da uključi u svoj psihoterapijski rad i odluka da, nakon pisanja stručnih knjiga, koje su postigle značajan uspeh, zakorači u svet lepe književnosti na kome je tek morao da savlada prve korake.

Stranice na kojima piše o svojoj supruzi Merilin (1932), ambicioznoj ženi koja nije odustala od karijere uprkos stvaranju brojne porodice (Jalomovi imaju četvoro dece), neka su vrsta ogleda o tome šta je po Jalomu neophodno za dobar brak: sličan pogled na svet, tolerantnost, želja da se bude tu za onog drugog, spremnost da se trzavice rešavaju i prevladaju. 

Jalom u knjizi piše i o bračnim problemima, ali mnogo više o tome čime ga je buduća supruga osvojila: uz to što je bila lepa i, za razliku od njega, društvena i spontana, nikad pre nje nije sreo devojku koja je toliko mnogo čitala i mogla satima da priča o knjigama, a čitanje je od detinjstva bilo i njegova ozbiljna strast. Kroz usputne napomene o bračnom životu, Jalom slika kako se njihova ljubav gradila tokom godina i kako su naučili da se jedno drugome prilagode bez obzira na različitosti u nekim potrebama.

U knjizi je opisan i niz anegdotskih situacija iz autorovog života, poput upoznavanja sa čuvenim psihijatrom Viktorom Franklom, kada je shvatio da i velikani imaju ljudske mane, boravka u kampu za meditaciju u Indiji, gde je, uprkos strogim pravilima, uspeo da se izbori za neke privilegije, ili avionskog leta tokom koga je, igrajući satima jednu video-igricu, savladao tehniku brzog kucanja na računaru.

Znatan deo autobiografje Jalom posvećuje načinu na koji je pisao svoje knjige, otkrivajući da je kod prvog romana, „Kad je Niče plakao“, bio u grču da ne izneveri istorijski okvir i da priča ne deluje nerealno, a kasnije je pisanju pristupao mnogo opuštenije, ali i dalje pomno istražujući dostupnu literaturu.

Kroz čitavu knjigu provlači se tema uspostavljanja bliskosti kao elementa bez koga nema ni prijateljstva, ni ljubavi, ali ni prave pomoći drugom čoveku. Jalom ovom knjigom, za koju tvrdi da je njegovo poslednje delo, na neki način demonstrira kako se stvara poverenje: tako što čovek pristane da sebe (čitaj: svoje misli) izloži drugima, čuvajući pritom sopstvene granice bez da ih se grčevito drži. 

Veoma otvoreno Jalom piše i o vlastitom suočavanju sa strahom od smrti i gubitkom telesne i mentalne snage, koji je sebi dodatno „otežao“ vodeći godinama grupne psihoterapijske seanse sa teško bolesnim pacijentima. 

U intervjuu koji je Neda Valčić Lazović uradila za RTS povodom Jalomove autobiografske knjige, slavni psihoterapeut kaže kako je kroz praksu zaključio da se sa strahom od bliskog gubitka života mnogo lakše nose oni koji su imali ispunjen život. Ovo je knjiga o jednom takvom životu.