Peti Smit: O hrabrosti da se bude svoj

Peti Smit, Voz M, Geopoetika, 2018.

Prevod s engleskog: Muharem Bazdulj

Piše: Aleksandra Gojković

     Šezdeset i šest, pomislila sam, šta sad, kog đavola. Mogla sam da osetim kako moja hronologija narasta, i kako se sneg približava. Mogla sam da osetim mesec, ali ga nisam videla. Nebo je bilo zaklonjeno teškom maglom osvetljenom neprekidnim gradskim svetlima. Kad sam bila devojčica, noćno nebo je bilo velika karta sazvežđa, rog izobilja koji je izlivao kristalnu prašinu Mlečnog puta po svom prostranstvu boje abonosa, sloj zvezda koje bih vešto odmotavala u glavi.

     Primetila sam kako se končići na mojim tregericama prostiru preko mojih isturenih kolena. Još sam ista osoba, pomislila sam, sa svim svojim manama, istim koščatim kolenima i, hvala bogu na tome.

Jednostavan i hrabar život u kome se uopšte ne postavlja pitanje hoćeš li biti ono što jesi, jer, na kraju krajeva, samo to i možeš da budeš ako ti reč sloboda nešto zaista znači, i jedino kao takav možeš da doživiš ono što treba da doživiš i da sretneš one koje treba da sretneš, ma kako život izvoleo da se ti susreti nakon svega završe – deo je snažnog utiska koji čitaoca obuzima dok „guta“ Voz M Peti Smit, nepretenciozno i jednostavno napisanu knjigu, prividno ni o čemu konkretnom, a u stvari o životu samom.

Pre Voza M, Peti Smit (1946), uticajna figura na njujorškoj pank rok sceni, pesnik i vizuelna umetnica, objavila je dve knjige autobiografskih zapisa („Sakupljanje vune“ i „Samo deca“), u kojima se bavi periodom od detinjstva do slave. Voz M je priča o umetnici sada i ovde (to sada odnosi se na mesece pred njen 66. rođendan i malo nakon njega), priča o njenoj svakodnevici i gotovo monaškoj rutini, podeljenoj između jednostavnih obroka, dugog ispijanja kafe, pravljenja beležaka, opsesivnog čitanja i gledanja detektivskih serija („Jučerašnji pesnici su današnji detektivi. Provode život tragajući za stotim stihom, odgonetajući nerešen slučaj i zatim umorno nestaju u sutonu“). Deo te rutine su i kraća i duža putovanja umetnice, poslovne prirode ili tragom ličnih opsesija. Usred ove vidljive događajnosti je bogat unutrašnji život, protkan čudesnim i iskričavim asocijacijama u kojima se stapaju prošlost i sadašnjost, živi i mrtvi, bliski po krvi (veoma nežno govori o svojoj deci) ili po umetničkim pasijama.

Posebno su dirljivi delovi u kojima se Peti Smit seća svojih roditelja, brata sa kojim je bila jako bliska, prerano preminulog supruga, muzičara Freda Sonika Juniora, njenog „tihog čoveka“, s kojim joj je „brak bio suđen“.

U vreme pisanja knjige glumac i dramski pisac Sem Šepard, kauboj sa tetovažom mladog meseca između palca i kažiprsta, nekadašnji Petin ljubavnik a potom višedecenijski prijatelj, neko svoj, bio je živ. Fragmenti knjige posvećeni su njihovom međusobno podsticajnom ljudskom odnosu, u kome ni tišina nije bila neprijatnost, već prirodni produžetak razgovora.

Povlašćeno mesto u knjizi imaju i Bertold Breht, Silvija Plat, Artur Rembo, Žan Žene, Frida Kalo, Haruki Murakami, Nikola Tesla... Sa bistom velikog naučnika Peti Smit u trenutku stvaralačke krize, kada je pisanje „baca od letargije do uzbune“, i kada oseća da nije sva svoja, vodi imaginarni dijalog pred Crkvom Svetog Save u Njujorku. Tesla primećuje da je problem u tome što je negde zagubila radost, a „ako nemamo radosti, to je kao da smo mrtvi“.

Kad piše o upoznavanju sa velikim šahistom Bobijem Fišerom, vlasnikom teške naravi, koji joj se na početku susreta obraćao na veoma grub i uvredljiv način, agresivno iznoseći stvavove za koje zna da su joj odbojni, Peti implicitno govori i o tome kako se od ljudi uglavnom dobija ono na šta se pristane.

     Gledaj, gubiš vreme − rekla sam. Ja mogu biti podjednako odvratna samo na druge teme.

     Malo je ćutao pa je napokon spustio kapuljaču. Znaš li ijednu pesmu Badija Holija − pitao je.

     Sledećih nekoliko sati smo sedeli i pevali.

   Iako bi se moglo pomisliti drugačije, ova povremeno melanholična knjiga, u kojoj umetnica sagledava svoj život, nije deprimirajuća. Jer Peti Smit nije neko ko ima nihilistički stav prema životu i ko ne uočava u svetu oko sebe životne radosti i mogućnosti: pišući o gubicima i povremenim potonućima, ona u stvari čuva dostojanstvo životu - zatvoriti sebe za patnju, umrtviti neprijatna osećanja, značilo bi uskratiti sebi i mogućnost radovanja. Mogućnost da se zaista živi, a ne da se samo biva stariji. A Peti je izabrala ovo prvo. Zato u pocepanim tregericama sebi i dalje liči na nekadašnju devojčicu, punu snova i planova.

 .